Spreman sam da rešim problem Kosova. Vreme je za istorijski dogovor s Prištinom, reče odlučno premijer Ivica Dačić. Rečeno - učinjeno: prvi, (ne) istorijski korak je već napravio - pade i taj čuveni susret sa čuvenim Hašimom Tačijem. Reagovanja - kako se i očekivalo - od najžešće kritike da to nije smeo da uradi do priznanja kako je to „vrlo hrabro i državnički odgovorno ponašanje“. Pa, kad se malo bolje razmisli, šta nam je pa ostalo da uradimo? Manevarski prostor (da upotrebim i taj milion puta prežvakani termin analitičara i stručnjaka) ne da nam je sužen, nego skoro i ne postoji. Pa šta nam je onda činiti? Teško da na tu enigmu neko u ovom trenutku može da odgovori. Kad je tako, ajde da vidimo šta ti ljudi koji sede u Vladi (koji su, na kraju krajeva, za to i plaćeni) imaju da ponude. Manimo se pljuvanja, večitog osuđivanja, prebacivanja loptice, bar dok ne vidimo tu dugo najavljivanu „platformu za Kosovo“. A onda - udri (ne u bukvalnom smislu, daleko bilo) i po ovima, i onima bivšima... ma, po svima (ovo se odnosi na one pametnjakoviće koji svemu nalaze dlaku u jajetu, a ni sami ne znaju šta nam je činiti).Čuvena „platforma za Kosovo“ je, kažu, tu. Samo što nije. Rade na njoj svaki dan. Ne bi se valjda baš toliko igrali sa svima nama, ali i sa svetskim moćnicima, da nisu ama baš ništa pametno smislili. Ne bi se igrali ni sa ono malo Srba koji su rešili (ili su primorani) da žive dole na Kosovu, čije su oči uprte u Beograd i koji, nesrećni, čekaju da vide šta će s njima biti. Sačekajmo i mi ostali... dok ne stigne „istorijska platforma za KiM“.
