Imena Marka Matovića i Nikole Dedovića, dvojice mladih sportista, bivših juniorskih vaterpolo reprezentativaca, našla su se na novinskim stupcima. Ali, ako mislite da o njima pišemo zbog vrhunskih sportskih rezultata ili zlatne medalje, onda grešite, i to mnogo! Mladi vaterpolisti Partizana u žiži su medija samo zato što su posle bezazlenog saobraćajnog incidenta nasrnuli na čoveka u drugim kolima. Namerili su se na radnika BIA, ali to je mogao biti neki radnik ili student, potpuno svejedno... Doduše, da za volanom drugog vozila nije bio pripadnik službe bezbednosti, možda bi svoje bahato ponašanje i uspeli da sakriju, ovako...Razočaran sam njihovim postupkom, ali i još nekim stvarima. Nekad su sportisti bili uzor mladima, nije bilo tog dečaka koji nije želeo da bude Rajko Mitić, Stjepan Bobek, Dragan Džajić ili Moca Vukotić! Nema toga ko nije zamišljao da je u koži Aleksandra Đorđevića, Igora Milanovića ili Vladimira Vujasinovića, tih momaka koji su dane i noći provodili na treninzima, putovali autobusima hiljade kilometara na utakmice i živeli od džeparca zato što se sportom nisu bavili da bi se obogatili, već zato što su sport VOLELI!A danas, šta imamo danas? Dvojica mladih vaterpolista, koji zajedno imaju manje godina od pisca ove kolumne, voze džip „audi Q5“ i nakon saobraćajne nesreće daju sebi za pravo da odlučuju ko je bio u pravu! Nije više važno ni ko je kriv za udes, bitno je da su ti mladići sebi dali za pravo da pesnicama, nogama i ko zna kojim još delom tela (glava nije sigurno, jer da su je koristili, ne bi uradili to što su uradili) dele pravdu na ulici!Posle svega, protiv njih je napisana krivična prijava zbog nasilničkog ponašanja. Na stranu što je, po definiciji, nespojivo da se sportista nasilnički ponaša jer sportista mora biti oličenje fer-pleja, poštenja i vrednog rada. Bar takvi su nekad bili sportisti kojima se danas toliko dičimo, jedan Radivoj Korać, koji je zbog svog ponašanja i danas uzor mladima, jedan Kića, Pižon, Praja... O Blagoju Moši Marjanoviću i Aleksandru Tirnaniću i filmovi su snimani... O njima nismo čitali na stupcima crne hronike, već smo im klicali, radovali se njihovim pobedama i patili kad ponekad izgube.A šta reći za dvojicu mladih vaterpolista Partizana? Nisu još pošteno ni zakoračili u život, a sebi su dozvolili takav luksuz da šamaraju ljude na ulici. Bahato, vrlo bahato...Istorija sporta puna je talentovanih momaka koji su negde skrenuli s pravog puta. Voleo bih da verujem da je ovo kroz šta su Matović i Dedović prošli bila jedna velika škola za njih. Ako su iz svega što im se desilo izvukli neke pouke, onda za njih dvojicu ima nade. Ja obećavam da ću im sledeću kolumnu posvetiti kad postanu svetski šampioni u vaterpolu ili osvajači zlatne
