Slučaj pokojne Ljubice Bogdanović iz Zemuna, čije se telo danima raspadalo u stanu jer niko nije hteo da je sahrani, govori i kakvi smo ljudi i kakva nam je država.Pokojna Ljubica, kakvim god životom da je živela, nije zaslužila da se mrtva raspada naočigled svog supruga (makar on bio i okoreli alkoholičar), ali i svih komšija koji su znali za njenu smrt. Ako je njen suprug izgubio kompas i nije uspeo da njeno telo smesti u kapelu, kako je moguće da su i svi ostali zakazali?Kakvi to ljudi žive u Ljubičinom komšiluku kad su mogli mirno da žive, jedu, piju i zahrču u samačkom hotelu u sobi do Ljubičine, u kojoj se ona tri dana raspadala? Da li mi to živimo u društvu u kome niko nema ni trunke empatije za drugog?Da li je moguće da nijedna državna služba koja je u takvim situacijama bila dužna da reaguje nije ništa preduzela? Kako je moguće da socijalne službe nemaju dežurne ekipe koje će se baviti sahranama nesrećnika koje, i pored žive familije, nema ko da sahrani? Da li to znači da je u Srbiji vikendom zabranjeno umiranje? Da li se, gospodo iz socijalnih službi, smrt može odložiti dok se vaš neradni vikend ne završi?Gde su vama, gospodo policajci koji ste vršili uviđaj posle Ljubičine smrti, bile oči pa ne videste da njen suprug nije u stanju da se pobrine za sahranu? I da li su vama, gospodo pogrebnici, pare toliko pomutile razum da niste u stanju da preuzmete rizik da jednu mrtvu osobu prevezete u kapelu, pa makar vam niko za to ne platio? Pa da je baka Ljubica imala kuče, ono bi pre lavežom nekoga dozvalo nego što ste to svi vi kao razumna bića učinili.Bruka i sramota.Slavica Tomčić Novinar rubrike Vesti
