Privatizacija je morala da smanji broj zaposlenih jer je njen cilj povećanje efikasnosti društvenih firmi, što neminovno smanjuje radnu snagu. Međutim, nije trebalo da uruši domaću industriju (osnov privrede) niti da društvenu imovinu za bagatelu preda u privatne ruke (i to kakve).Mislim da ljude širom Srbije ne boli najviše što su ostali bez posla, nego što je firmu koju su gradili desetinama godina u saradnji s direktorom kupila neka lokalna baraba, izvukla iz nje sve što vredi (često i sečenjem mašina za staro gvožđe) i zatim, pod izgovorom da radnici i dalje žive u socijalizmu, pobegla glavom bez obzira.Urušile se fabrike, nikle luksuzne palate. Društveni kapital promenio je vlasnika, ali gore je što novi vlasnici nisu s njim ništa uradili, naravno, gledano iz ugla građana, društva. Nisu održali postojeću proizvodnju, napravili novu.Neminovno je bilo da se neko obogati, ali nije smelo da strada toliko preduzeća. Zašto se to desilo? Država im je dopustila.Teško da danas neko može da odbrani koncept privatizacije iz 2001. Zašto se samo tražio novac, bez obzira na to čiji je i odakle dolazi? Prljav kapital nije loš samo zato što je prljav, već zato što njegov vlasnik ne kupuje firmu da bi je očuvao i razvio, već da bi novac oprao.Ekonomisti kažu da nijedna od 70 firmi koje su vukle razvoj nije dobro privatizovana (Prva petoletka, Magnohrom, Lola korporacija, EI Niš...)Nismo bili pametni da iskoristimo iskustva istočnog lagera, koji je deset godina ranije započeo privatizaciju. Dobro. Napravili smo loš model privatizacije. Dobro. Ali zašto smo deset godina tvrdoglavo insistirali na lošem modelu?
