Prosečan Srbin čim se dokopa nekog marketa u Budimpešti, Beču... ne zna šta bi pre stavio u korpu. Oči mu se nesrećniku iskolače kad vidi cene, pa ne može da veruje šta vidi. Čokolade od 100 grama po 35 centi, gelovi za tuširanje po 80 centi... Haljine u buticima za 10 evra, cipele za 30 evra... A u Srbiji sve te cene pomnožene sa tri. Dere nas kako ko stigne. Od pekara, mesara, priučenih majstora, pa do trgovaca svih fela. Zato i ne čudi što turističke agencije iz Srbije trljaju ruke jer su im autobusi do susednih metropola prepuni. Idu ljudi „trbuhom za kruhom“ jer im je dozlogrdilo da ih neko pelješi i da sebi puni džepove njihovom teško zarađenom crkavicom.Plate troškove puta, carinu na kupljenu robu i opet su zaradili. Imaju čak pravo i na ovlašćene servisere u Srbiji koji će im, ako ne daj bože zatreba, besplatno popraviti kupljenu robu. Usput su nešto i videli, a i lepo se osećaju zbog toga što nisu dozvolili domaćim alavcima da im deru kožu s leđa. Da smo bar te sreće da iza domaćih paprenih cena stoji kvalitet. Nego iz polupraznih novčanika trpamo zadnje pare na robu sumnjivog kvaliteta. Malo-pomalo pa se otkrije neki novi „mućak“ na tržištu. Te otrovna tunjevina, te brazilsko trulo odmrznuto meso, te hrvatski zaraženi krompir, te otrovna garderoba koja ubija spermatozoide...Umesto da država pomogne domaćim preduzećima da sama proizvode kvalitetnu prehrambenu robu, tekstil, televizore... za koju su se nekad jagmili u svetu, mi punimo budžete komšijama. A i trgovcima bi država morala da stane na rep. Kontrolom njihovih nabudženih faktura imala bi i državna kasa koristi.
