Za malo više od nedelju dana desiće se epski spektakl na Maksimiru. Toliko dugo iščekivana utakmica „tri lijepe njihove“ i „bože me sačuvaj pravde“ napokon će biti odigrana u Zagrebu. Danima se najavljuju odmazde za Domovinski rat, za genocid u Jasenovcu, za šta god hoćeš.Idemo li mi u rat ili na meč u kome su ulog tri pišljiva boda? Dokle ćemo ispadati majmuni (izvinite, majmuni) i primati se da smo neka veličina? Piksi lepo reče: „Zabole me za Hrvate. I njih bi trebalo da zabole za nas.“Onda bi i utakmica na Maksimiru ličila na nešto, ovako, sve mi se čini, biće plač majke Božje. Ne zbog toga što se plašim da ćemo popiti petardu k’o Partizan onomad. To se neće desiti, jer će se i njihovi, poput naših mučenika, toliko uplašiti da će im biti puna kapa ako daju i jedan jedini gol.Žalim još više što se, bez obzira na rezultat u Zagrebu, ništa neće promeniti ni za beogradski revanš kroz pola godine. Umesto ćelavaca sa zagrebačkog kolodvora, mišica istetoviranih slovom „U“, pojaviće se naše bradonje s pokojim zalutalim zubom u glavi. Jedva će čekati da prvi put vide Marakanu ne bi li postali deo „fudbalskog“ spektakla.Izgleda da su ova dva meča najvažnija njima. Pa dobro, braćo. Izrokajte se muški, pa da Platini nema dilemu koga će prvog da išutira iz kvalifikacija. Nek komšiji crkne krava, ionako nas zabole za srpski fudbal, ako on uopšte postoji.Mi smo ovde odavno zamenili rimsku krilaticu „hleba i igara“ sa „krvi i igara“. Hleb polako izlazi iz mode, uskoro će i mleko. Ali žedni smo krvi, a ima li bolje prilike da se napijemo od predstojeća dva „fudbalska“ spektakla.
