Ubijali su Albanci nevinu srpsku decu na Kosovu i Metohiji, silovali njihove majke, mučili nemoćne starce i starice, otimali im i prisvajali imanja i stoku... Nije im bilo dovoljno što su u martu 2004. s Kosmeta proterali više od 4.000 Srba, nego su namerili da unište sve što svedoči o njihovom viševekovnom prisustvu. Drznuli su se da zatru pravoslavne svetinje, palili su ih i golim rukama čupali sa njih krstove.U pogromu od 17. do 19. marta 2004. godine Albanci su uništili i do temelja spalili 35 hramova Srpske pravoslavne crkve. Eparhija raško-prizrenska nabrojala je skoro 100 uništenih crkvenih zgrada. Mržnja je bila jača od svega. Bilo je važno zatrti sve tragove Srba. Kad im to nije pošlo za rukom, odlučili su da promene taktiku. Srpske svetinje koje nisu pretvorili u pepeo Albanci su počeli da svojataju. Njihove vajne istoričare nije sramota što pokušavaju da srednjovekovni manastir Gračanicu preimenuju u albansku crkvu Ulpijanu. Nije ih stid ni da tvrde da je manastir Visoki Dečani podiglo albansko pleme Gaši, a ne Stefan III Dečanski. Ne libe se ni da Crkvu Bogorodice Ljeviške proglase za najstariju albansku crkvu na ovim prostorima. U svojoj političkoj ostrašćenosti i mržnji prema svemu što je srpsko albanski nazoviistoričari idu toliko daleko da i Nemanjiće pretvaraju u potomke albanskog plemena Nimani. Žalosna je i providna ta iznenadna potreba Albanaca da prigrabe srpske svetinje koje su vojnici Kfora uspeli da spasu od njihovih upaljenih baklji.
