Nisam previše mator, ali kao neko ko je prve sirene 4. maja dočekao u kolevci, čini mi se da pamtim mnogo toga. One godine kad su Čileanci razbucali Zapadnu Nemačku na Svetskom prvenstvu igrača do 20 godina, mene je učiteljica učila prva slova i brojeve, a posle gledanja tog finala, sasvim mi je bilo jasno da onaj ko da pet golova ima jedan gol više od onog sa četiri i da je taj pobednik. Godine su prolazile, moje poznavanje fudbalskih pravila postajalo je sve bolje, ali u međuvremenu nije izmišljeno ono da „neko ko je nekad bio šampion, to mora ponovo da bude“. Ne samo to, nego je fudbal sa svakim velikim takmičenjem ili barem kvalifikacijama padao sve niže i niže.Za to vreme, tamo negde na prelazu iz osnovne u srednju školu, pojavili su se odbojkaši, pa košarkaši i ono Saletovo pregovaranje sa Sabonisom, vaterpolisti, ponekad i rukometaši, ali su i oni potonuli s Čileancima, baš kao što je potonula i zemlja za koju su igrali.I tako dobre dve i po decenije. Mnogi su se peli na balkon Skupštine, ali najviše što su fudbaleri uspeli jeste da se popnu na naslovne strane tabloida, gde su kao „noseći tekstovi“ bili njihovi poduhvati iz kafana, sa raznih alkoholisanja ili ponižavanja po terenima širom Evrope.E, onda se pravo niotkuda pojaviše ovi Litvanci i sve se promenilo. Iskren da budem, nisam verovao da ću ovo ikad napisati, ali neka ostane zabeleženo, bez obzira na posledice - e, kad bi svi bili kao fudbaleri!Da sam ovo napisao samo nedelju dana ranije, strpali bi me u ludnicu, a danas i nije tako besmisleno. Čudno, mnogo se toga promenilo od tog 4. maja.
