Shvatam da se vreme promenilo, pa je delokrug posla sportskog novinara odavno prevazišao okvire pisanja o „sjajnom centaršutu s leve strane“ i „odličnim realizatorskim sposobnostima“ fudbalera. Dužnost nas koji pratimo fudbal nije samo da prenesemo dešavanja na terenu, koja se u 21. veku vide u svakoj zabiti ove zemlje. Rezultat i taktiku trenera svako od onih koji kupe Kurir zna već mnogo pre nego što je dobio svoj primerak najtiražnijih novina u Srbiji.Zato je obaveza nas novinara da ukažemo na dešavanja koja se ne vide u direktnom prenosu, doznamo informacije koje u sportskim kolektivima nemaju mnogo veze sa sportom i koje kvare sliku sporta u ovoj zemlji. Potrebno je jasno i precizno uprti prstom u sve prljavštine i devijacije, a onda oštrim tonom osuditi sve tajkune, političare, sportske radnike, koji kaljaju ugled sporta.Nema problema, spreman sam da napišem šta ne valja, ali brine me jedna druga stvar. Do kada ću da radim tuđi posao? Do kada kod mene u redakciju da dolaze prevareni, poniženi i pokradeni, tražeći svoja prava i dokazujući da su oni na položajima prevaranti? Pa, zar ne postoje institucije u Srbiji koje se bave time ili su građani s pravom procenili da više treba verovati Kuriru nego državi?Evo, sad su se svi oni pomenuti sami javili da blate one s kojima su doskoro bili u direktnim poslovnim vezama, a optužbe i „činjenice“ pljušte kao šamari na zakazanoj tuči sedmaka iza škole. I dobro, šta je još potrebno da se tužilaštvo oglasi i osudi nekoga, kao što ih mi po medijima svaki dan osuđujemo? Nekako mi se čini da njihova osuda ima veću težinu i samo me zanima kad neko od njih misli da zaradi svoju platu?
