Petoro ljudi poginulo je na putevima Srbije, tri žene su ubijene, dve osobe teško ranjene, a dvojica muškaraca izvršila su samoubistvo. To je bilans još jednog krvavog srpskog vikenda, ko zna kojeg po redu u poslednjih nekoliko meseci. Dok u nekim srećnijim zemljama ljudima vikend služi za opuštanje, u Srbiji se on koristi za međusobne obračune, ravnanje računa i suočavanje sa sopstvenim očajom i jadom. Što nije čudno s obzirom na to da vikendom nema ničeg što bi moglo da skrene pažnju s bede i čemera. U zemlji u kojoj je opšte prihvaćeno merilo da su bahatiji, agresivniji i skloniji lopovluku pobednici, a obzirni i pošteni budale, normalno je da se svaka frustracija ispolji nasiljem.I onda ne treba da čudi što svi kažu da je narod poludeo. Ko bi mogao da trpi sve što se ovde decenijama trpi.Očaj, loš život, besparica, neizvesnost i pritisci sa svih strana napravili su ove krvave vikende. Oni su samo odraz mentalnog stanja Srba, kojima decenijama svaka vlast obećava bolji život, a nijedna im ga ne daje. I dok tako trpe i muče se, godine su prošle, a život im je lagano proleteo. I onda je dovoljna samo jedna sitnica da se obeznane od besa i očajanja i da izazovu tragediju.Sve to zato što narod više gubi nadu da će im u ovoj zemlji i u ovom životu biti bolje. Jer država u kojoj žive nema milosti za njih. Kad ostanu bez posla i bez para, umesto da im pomogne, država šalje uterivače da im otmu poslednju bedu dok im na sva usta poručuju da su kase prazne i da moraju izdržati do boljeg sutra. Ali reč „izdrži“ ne puni prazan želudac i ne plaća račune.Zato su ovi krvavi vikendi poslednje upozorenje da se narodu pomogne. Ako se to ne učini, biće još gore.
