Najveći mislilac i najučeniji čovek svoga vremena Dositej Obradović na dužnost prvog ministra prosvete u Srbiji izabran je 11. januara 1811. godine.
Iako je na tom mestu ostao izuzetno kratko, trag koji je ostavio u našem narodu, našoj kulturi i našoj zemlji neizbrisiv je. Zato u prvoj kolumni koja se bavi Srbijom u 21. veku pišem zapravo o čoveku koji je radio i stvarao krajem 18. i početkom 19. veka.
Zbog onoga čemu nas je podučavao i zbog toga što većinu tih stvari ni 210 godina kasnije mnogi ne mogu da prihvate, shvate i primene.
Dositej je znao da nam je mesto u evropskoj civilizaciji, evropskim načelima i među evropskim narodima.
Učio nas je da se vrhunski patriotizam i istinska ljubav prema svom narodu ogledaju u učenju od drugih, prihvatanju onoga što je kod njih dobro, popravljanju onoga što je kod nas loše, a ne slepim držanjem onoga što nas unazađuje i sprečava da napredujemo.
Želeo je da gradimo društvo koje počiva na znanju, nauci, prosvetiteljstvu i obrazovanju dostupnom svima, i ženama i muškarcima, i siromašnima i bogatima.
Verovao je da nikoga ne treba mrzeti zbog nacije, vere ili države u kojoj živi, podučavao da je jedino značajno ko je kakav čovek i da to mora biti isključivo merilo ljudske vrednosti. Borio se protiv srednjovekovne zaostalosti, činio sve da Srbija ne ostane uskraćena za događaje od polovine petnaestog do početka devetnaestog veka, razdoblje u kom je Evropa imala renesansu, klasicizam, racionalizam i preromantizam, i Servantesa, Šekspira, Molijera i mnoge druge, dok je kultura u Srbiji bila svedena na usmenu književnost, prepisivanje i rodoslove.
Dositej je znao da smo Evropa i da uvek to moramo biti.
Danas je više nego jasno da nam je mesto u Evropskoj uniji. Ne samo zbog ekonomske, bezbednosne i finansijske sigurnosti koju nam to pruža. Ne samo zbog toga što nam to otvara pristup jedinstvenom tržištu od 450 miliona ljudi i ne samo zbog pomoći koju članice Evropske unije dobijaju za svoje budžete, projekte, poljoprivredu, obrazovanje, kulturu, socijalnu politiku i u periodima krize poput ove kroz koju prolazimo već deset meseci.
Sve su to važni faktori o kojima će biti reči i koji jesu jedna od osnovnih prednosti članstva u Evropskoj uniji.
Međutim, postoji nešto važnije od toga. Mi moramo biti članica Evropske unije jer smo deo civilizovanog, modernog, razvijenog sveta u kom zakoni važe, susedi se poštuju, institucije rade svoj posao, a ljudi su slobodni. Zato što poštujemo svoju kulturu, svoj narod, svoju prošlost i radimo za svoju budućnost.
Koliko smo naučili od Dositeja?
NE PROPUSTITE
