Reče predsednik Republike da reagujem emotivno i da bi trebalo da izbrojim do deset pre nego što nešto kažem. Slažem se. Ima istine u tome. Posebno ako želite da se ozbiljno bavite politikom. Poenta je u tome što ja to ne želim. Jednostavno, ne zanima me.
To što sam po prirodi emotivna osoba, vaspitana da ne trpi nepravdu, pa i da kaže u lice ono što misli (što svakako za politiku tek nije dobro), uvek ću smatrati vrlinom, a nikako manom. Otuda, predsedniku države i Srpske napredne stranke beskrajno se zahvaljujem na lepim rečima, jer me je pred kompletnim auditorijumom opisao kao osobu koja je pre svega časna i koja emotivno doživljava ono što radi. Od te osobe svakako nikada neće biti političar, ali će ostati upamćena da je imala neke ideale i da se u politici trudila da pre svega bude čovek, što je danas retkost. Mene mogu da vređaju nesrećni opozicionari od jutra do mraka.
Nemam taj problem da za sve njih budem bizon, vepar, krmak, svinja, volina, šta god iz njihovog arsenala da izbace. Vređaju oni koji su inferiorni. Znaju dobro da meni ni za kakav lopovluk ne mogu reč da kažu, pa im je vređanje jedino što preostaje.
Znaju dobro da se krećem slobodno s porodicom, da sam svima dostupan i da ne bežim od naroda, da nemam telohranitelje i šofere. Znaju i da se gadim na funkcije i da me državni sektor ne zanima. Zato mogu šta god hoće o meni da izmisle, oni znaju da je to laž. Mogu da govore kako sam neobrazovan, zatucan, masni četnik, sve to može dok ne dođu na TV duel.
Obično ga napuste pognute glave, jer tu nema improvizacije i vređanje tu ne prolazi. Zato ja pet para ne dajem na njihove verbalne i pisane fekalije koje svakodnevno izbacuju o meni po raznim portalima ili društvenim mrežama. One više govore o njima, a ta vrsta pritiska na mene ne deluje.
Naprotiv, mene sve to zabavlja i učvršćuje u daljoj borbi protiv tog društvenog taloga. Ipak, zgrožen sam ludačkom kampanjom oko pisma koje sam uputio predsedniku Srbije vezano za ljude iz naše stranke koji su očito bili povezani sa strukturama Veljka Belivuka.
Zgrožen, jer srž te kampanje im je da to pismo nisam pisao ja, već mi je pismo pisao Aleksandar Vučić, koji ga je preko mene sam sebi poslao. Da se razumemo, nisam zgrožen tim medijskim spinom, jer od takvih sam naučio da su spremni na sva moguća podmetanja. Zgrožen sam njihovim razmišljanjem koje je očito formirano na osnovu njihove lične projekcije, a to je da neko ko je glavni i iznad uvek mora da ti piše mišljenje. Da li je moguće da je mozak tih ljudi našpanovan da ne smeš da imaš pravo na sopstveno mišljenje, već uvek mora da ti neko iznad tebe mišljenje napiše ili pročita?
Zato od njih nikada ne može da bude kvalitetna politička opcija i baš zbog ovakvog stava, a to im je očito životni moto, oni će uvek biti gubitnici i večito nezadovoljna i besna na sve oko sebe mala opozicija. Eto, gle čuda i sram me bilo, imam svoje mišljenje i slobodan sam da ga napišem.
Vama je uvek cenzor u glavi, jer ako nešto pogrešite, vi se tresete od straha da ćete izgubiti političku poziciju. Vama je politička pozicija smisao života, a nestanak s političke scene sahrana. Bogu hvala, baš zato što ste takvi, kao ljudi nikakvi, u jednom ćemo se ipak složiti - nikada ne možemo i nećemo biti isto. Vi niti imate mišljenje, niti imate emociju.
NE PROPUSTITE
