Nedavno sam pažljivo procitao izjavu profesora Pavla Petrovića, ujedno i predsednika Fiskalnog saveta Srbije, o tome da li Srbija može da sustigne u privrednom rastu određene evropske zemlje, posebno apostrofirajući zemlje centralne i istočne Evrope.
Da se razumemo, nisam ekonomista, ali dosta pratim ekonomske teme i jasno je da Srbija gura u dobrom pravcu po pitanju ekonomije, što uostalom priznaju i najeeminentniji ekonomski časopisi u Evropi. Srbija je postala ozbiljan hit za investiranje i dodatnom izgradnjom infrastrukture bićemo verovatno jedno od najpoželjnijih zemalja u svetu za biznis. Profesor Petrović ima dosta rigidniji stav, sa kojim se neretko politička opcija kojoj pripadam ne slaže, ali uvažavamo ono što Fiskalni savet iznosi kao kritiku i više je nego očigledno da se ekonomski deo vlade prilično trudi da određene savete primeni. Ipak, ono u čemu se lično slažem sa profesorom Petrovićem je činjenica da bi naš privredni rast bio još bolji da nije kvalitet institucija na niskom nivou i da nije korupcija zastupljena u meri u kojoj je realni da budemo zastupljena. Krenimo od institucija.
Nije sramota priznati, nisu na nivou na kom bi morale da budu u jednoj ozbiljnoj zemlji koja preferira ekonomski razvoj i privlačenje investicija. Birokratija je još uvek enormno zastupljena, a čak i ono što se digitalizovalo nije se na valjan način prikazalo narodu pa ljudi i pojma nemaju da gomilu sumanutih papira koje su morali nekada da vade više ne moraju, već da to sve mogu da završe putem digitalne uprave. Institucije nam veoma često vrve od nestručnog kadra, a najpre razlog za tako nešto su primanja. Onaj ko je ozbiljan stručnjak ne želi da svoju karijeru arči po hodnicima državne ili lokalne samouprave za platu koja je bar tri puta manja nego kod ozbiljnog privatnika. Sa tim problemom moramo što pre da se suočimo. Profesor Petrović ističe da nije vreme da se u državnoj upravi povećavaju plate i čak predlaže da se one zamrznu, ali onda moramo da se suočimo sa odlivom ljudi, posebno onih koji su stručni. Zašto bi recimo neki arhitekta radio veoma odgovoran posao u nekom gradskom sekretarijatu gde bi trpeo razne pritiske oko davanje određenih dozvola za gradnju radeći to za platu koja mu je predviđena, kada danas, s obzirom na apsolutni porast u posla u njegovoj branši, može minimum pet puta toliko da zaradi na mesečnom nivou kod nekog privatnika ili čak i sam da crta projekte?
Samim tim, u državnoj ili lokalnoj samoupravi po institucija ostaju samo oni koji nisu baš vični svom poslu pa ih niko ne želi da uzme ili ljudi koji su pred penzijom i svoje poslednje radne dane provode tako što jedva čekaju da dođe čas kada će zvanično otići u penziju. Moramo da shvatimo, posebno ako hoćemo razvoj, da stručnjak košta. Država ako želi stručne institucije onda mora i da uloži u kadrove i da ih motiviše finansijski. Sa druge strane, nemojmo da se lažemo, ali korupcija postoji. Doduše, objektivno govoreći, neretko je ona i ciljano izvikana, odnosno namerno se izmišljaju i plasiraju određene priče o postojanju korupcije u nekoj oblasti baš da bi se ona kao takva razvila. Recimo, kada svi govore da građevinsku dozvolu, dozvolu za lokacijske uslove, uknjižbu u RGZO-u, ne možete da dobijete bez debele veze i koverte, onda se ljudi rukovode tom logikom da unapred spreme kovertu i umesto da se posvete projektu posvećuju se traganju za vezom kako bi kovertu doturili. O pozivanjima, posebno onim lažnim, na predsednika države, njegovog brata, pojedine članove vlade i sl.da ne govorim. Uvek sam se rukovodio tim običajem da kada mi neko dođe i kaže da mu je predsednik rekao da nešto završim ili predsednikov brat, a što bi išlo u korist toj osobi koja mi je došla i na njih se pozvala, ja mu kažem da na licu mesta pozove predsednika ili njegovog brata da mi oni to lično kažu. Obično se tada svaki razgovor završava, tako da ovo savetujem svima da primene.
No bez obzira na ovakve pojave, realni da budemo postoji korupcija i nju moramo da iskorenimo brutalno. Najpre zakonima u kojima će se precizno definisati rokovi i u kojima neće postojati prostor za dvosmislene norme i rastegljive rokove da se recimo dobije neka dozvola. Nije isto da li je rok za izdavanje neke dozvole 15 dana ili između 15 dana i tri meseca, jer to otvara prostor da se od nekog investitora koji je u žurbi uzme novac kako bi brže dobio dozvolu. Takođe, najhitnije bi se morala izbaciti praksa da se prilikom izrade sistemskog zakona ostavljaju norme u kojima se naglašava da će odredene norme vlada ili resorno ministarstvo precizirati podzakonskim aktima, jer to veoma često stvara ozbiljan prostor za korupciju gde određene interesne grupe izlobiraju podzakonske akte za svoje interese.
Moram da primetim da se na ovom polju dosta toga popravilo, ali zbog pravne sigurnosti to mora još bolje. Zato, uprkos mnogo cemu gde se ne slažem sa profesorom Petrovićem, po ovom pitanju ističem saglasnost u kritici, jer ispravljanje ovih anomalija je u interesu Srbije.
NE PROPUSTITE
Bonus video:
