Najnovije vesti

FAMOZNO SVETISLAV BASARA: Casus beli
Foto: Marina Lopičić

kolumna

FAMOZNO SVETISLAV BASARA: Casus beli

Lični stav

Za generacije koje nisu učile latinski, gornji naslov znači - uzrok rata, to je tema naše kolumne. Prelazimo na stvar. Osim što lepo peva, Cane Partibrejker ume i mudro (katkad i cinično) da zbori. Legendaran je, recimo, njegov pozdrav publici u Kraljevu, kojoj se obratio sa „zdravo, Valjevo“. Publika je na to graknula: „Ali ovo je Kraljevo“, na šta je Cane uzvratio: „Isti je to qwrz“. U jednom dubljem smislu to vaistinu i jeste isti qwrz, iako se s tim neće složiti ponositi Valjevci, koji Beograd - koji je već izvesno vreme takođe isti qwrz - smatraju predgrađem Valjeva.

Nedavno je viralna postala i Canetova izjava da su „rat izazvali narodna muzika, masna hrana i alkohol“. Ka vladičina, fakat. Dobro, de, bilo je tu još uzroka, ali je žalosna provincijalizacija Srbije - tj. njeno vraćanje na pretkumanovska fabrička podešavanja, koje je usledilo odmah po rušenju Berlinskog zida - u sadejstvu sa žalosnim provincijalnim zabavama, narodnjacima, masnom hranom i alkoholom, značajno doprinela još jednoj u nizu pobeda u ratu, koja se u miru pretvorila i poraz, mada nas zvanična verzija uverava da idemo iz pobede u pobedu.

Već strepim od predstojeće pobede nad koronom. Ali pustimo to, vratimo se ozbiljnim stvarima, dakle zajebanciji. Interesantna stvar. L. F. Selin je razloge istovetne Canetovim naveo kao uzrok propasti Francuske u Prvom svetskom ratu, samo je spisku dodao i mindžu. Nama, Srbima, kao narodu svetosavskom i celomudreno, ne priliči ni pomen mindže, mada podozrevam da u ratnim požarima ima i njenog dima.

Mirko Kovač je napred citirani luping oca nacije Ćosića o dobijanju u ratovima i gubljenju u (sve)miru, svojevremeno ovako prokomentarisao: „Zašto onda Srbija ne prestane da ratuje, možda bi počela da pobeđuje.“ Kovačev besplatni pravni savet je u srpskoj javnosti prošao potpuno nezapaženo, što nas dovodi do još jednog uzroka Srbijinih nesporazuma sa istorijom i životom - Srbija je uvek spremna da posluša loše - u najboljem slučaju osrednje - a ne dobre pisce.

Sve ovo dosad napisano je bilo neka vrsta Sarajevskog atentata naše današnje kolumne - dakle, povod - pravi uzrok je bio članak o vojvodi Petru Bojoviću, na koji slučajno nalateh, a koji baca svetlost na još jedan skriveni uzrok srpskih pobeda u ratu i poraza u miru.

Penzionisani vojvoda je dočekao kraj Drugog svetskog rata, u dubokoj starosti i u dobrovoljnoj samoizolaciji, bez ikakvog kontakta - saradnju da i ne pominjem - sa okupatorom ili sa domaćim izdajnicima.

Odmah po oslobođenju, u novembru 1944, vojvoda Bojović pozvan je na saslušavanje koje je trajalo tri dana. Sutradan su, kaže članak, u kuću Bojovića upala dvojica pripadnika Narodno-oslobodilačke vojske Jugoslavije, vređali ga, ponižavali i u jednom momentu mu oteli sablju, od koje se starac nikada nije odvajao. I sad, šta čovek da uradi kad to pročita osim da pusti narodnjak, pojede kilo krmetine i sve to zalije litrom rakije.

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja
track