Najnovije vesti

FAMOZNO SVETISLAV BASARA: Majke inercije
Foto: Marina Lopičić

kolumna

FAMOZNO SVETISLAV BASARA: Majke inercije

Lični stav

Na pomen reči „inercija“ prva nam asocijacija bude nešto tromo, nešto što se vuče ko prebijen pas. Asocijacija u toj stvari ne greši, ali je, kao i krle22, samo polovično u pravu. Tromost je, da tako kažemo, poslednja faza inercije. U stvari pretposlednja. Poslednja faza je entropija. A šta bi to mogla biti entropija? Pogledajte kroz prozor. Samo će vam se kasti.

U početku, pre nego što dospe u dijalektičku fazu tromosti i vučenja ko prebijen pas, inercija je razorna sila. Sva ova tromost i sve ovo vučenje ko prebijen pas zapravo su poslednja faza razorne faze političke inercije s kraja osamdesetih i žestokih pičvajza koje je izazvala.

Hajde da obnovimo gradivo. Krajem osamdesetih, kad se šćaše po zemlji Srbiji, po Srbiji zemlji da prevrne i da druga postane sudija, ondašnje (dobrim delom i sadašnje) političke elite su, da bi sprečile da druga postane sudija - tačnije da uopšte ne bi bilo sudija - pokrenule seriju ratova za „oslobođenje i ujedinjenje“ Srba svih i svuda.

Ali šta je u tome loše, zagrajaće patriotska inteligencija. Evo šta. Između mnoštva ostalih stvari, loše je to što je i ta serija ratova pokrenuta po inerciji, kao i nekoliko puta pre toga. Nije to, naime, bio prvi pokušaj oslobađanja i ujedinjenja, bilo ih je, rekosmo, nekoliko i svi su završavali ili tako da je Srbija nestajala s geopolitičke mape sveta - period raznoraznih Jugoslavija - ili tako što je, kad bi inercija dospela u poslednju fazu, završavala kao bosa u trnju, manja nego u vreme kada je bila naumila da se poveća i nastanjena s manje ljudi.

Kad samo vaktile radio intervju sa Visokim Vučićem za Novi magazin - zbog koga su me Euromahala i Krugovi Dvojke nabili na kolac, a ja za uzvrat njih na qwrz - jedno od prvih pitanja tadašnjem premijeru bilo je: „Šta vi, kao političar i pravnik, mislite, mogu li državni interesi ponekad biti različiti od narodnih?“

Vučiću pitanje nije baš bilo po volji, ali je ipak odgovorio da ponekad biva da se narodni interesi ne poklope ili čak da budu suprotni državnim. I vaistinu. Države postoje upravo zato da bi sputavale narodnu volju, ne da bi ispunjavale narodne želje, a pogotovo ne želje samozvanih prijatelja naroda.

E sad, država ne treba da se usteže da ispuni poneku narodnu želju, ali samo ukoliko joj se ta želja neće olupati o glavu, što je u Srbiji često bio slučaj. Ako se, ispunjavajući narodne želje, država ako i ne baš dibidus urniše, a ono spadne na prosjački štap, u tom slučaju propadaju i država i narod.

Ali ako postoji narodna (i narodnjačka) inercija, postoji i državna, smo na njoj treba poraditi (i to duže vreme). Videli smo to juče, prekjuče, kad je Skupština Crne Gore, suprotno željama srpskog naroda (i narodnih starešina) rezrešila dužnosti popečitelja pravde Leposavića, koji je negirao genocid u Srebrenici. Narod je slobodan da negira šta hoće, država je, međutim, u obavezi da se - i to na dobrobit istog tog naroda - drži međunarodnih sporazuma.

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja
track