Afera Spartak Ðoković bila je pokazna vežba svih ovdašnjih nerazumevanja i nesporazuma sa svetom, zbog kojih „bitke koje dobijamo u ratovima redovno gubimo u miru“ i zbog kojih redovno prolazimo kao bosi po trnju.
Autor svete srpske rečenice o ratnim pobedama i mirovnim gubicima - Dobroslav Ćosić a. k. a. Dobrica - vispreno je uočio tu anomaliju, ali je propustio da uoči - ili je možda uočio, ali nije hteo da uznemirava gubitničku javnost - da to pobedničko gubitništvo mnogo duguje drugom jednom njegovo epohalnom otkriću - da mi, Srbi, „možemo i ono što ne možemo“.
I vaistinu, u Srbiji je moguće mnogo toga što nigde drugde nije moguće, uz napomenu da ta magična svemoć donosi iste (ako ne i gore) posledice, kao gubici ratova u miru zato što, obrni-okreni, periodi mira traju duže nego periodi rata.
Ni po jada to što možemo i ono što ne možemo unutar naših (fludinih) granica, problem je - i to veliki - to što ni Srpski narod (sirotinja raja) ni Srpski senat (političke garniture) ne odustaju od čvrste rešenosti da mogu i ono što ne mogu i u ostatku sveta.
Prosto rečeno, iz nekog razloga, koji nema nikakvog uporišta u istorijskom iskustvu - naprotiv, to iskustvo govori upravo suprotno - u Srbiji se smatra da šta god ona - bilo kao celina, bilo hologramski sažeta u nekom viđenijem Srbinu - naumi da uradi, to mora da bude sa oduševljenjem prihvaćeno i pozdravljeno u ostatku sveta.
Ako ne - tim gore po Svet. Tako glasi zvanična verzija. U stvari, uvek bude gore po Srbiju, ali upravo je vrišteća činjenica da zbog kurčenja stalno prolazimo ko bosi po trnju ključni dokaz da smo u pravu i da je svet pokvaren.
Otuda je cunami užasavanja nad Ðokovićevim zadržavanjem na aerodromu u Melburnu manje izraz patriotske ljubavi prema „našem Noletu“, a mnogo više mahniti bes što i na transpacifičkoj državnoj granici ne važe pravila ovdašnjeg burazerskog pluralizma i zakoni ovdašnje anomije.
Medicinska utemeljenost/neutemeljenost Ðokovićevog zadržavanja u azilantskom pritvoru za našu današnju kolumnu je od sekundarnog značaja. Bitno je reći da kakav god bio ishod suđenja - koji je u trenutku pisanja ovog teksta nepoznat (mada se može naslutiti) - on će imati zakonsko pokriće.
Kao što, recimo, međunarodno pravno pokriće ima i Deklaracija o genocidu u Srebrenici. Jeste ta deklaracija bila žaba neprijatna za gutanje, ali budući da nije blagovremeno progutana - i da se ogromna energija straćila na dokazivanja da genocida nije bilo - došli smo u situaciju da negiranjem Srebrenice, dajući pokriće zlonamernicima koji tvrde da smo „genocidan narod“, decenijama gutamo mnogo krupnije i neprijatnije žabe.
Fakat, iza svakog zakonskog pokrića može biti mnogo zlobe, osvetoljubivosti, zlonamernosti - jbg, šta je drugo svaka presuda za zločin nego osveta - ali zakoni i nisu smišljeni da bi iskorenili zlobu, osvetoljubivost i zlonamernost, nego da bi ih suzbili. Ako nije tako, sve bude bez pokrića.
NE PROPUSTITE
