Patrijarh Srpske pravoslavne crkve Porfirije retko se oglašava na mrežama. Sada je, međutim, napravio izuzetak, i to s posebnim razlogom. Razočaran je, veli, i zabrinut zbog informacije da, po njegovoj oceni, nedovoljno dece pohađa versku nastavu, a šta bi bilo bolje i efikasnije tim povodom učiniti, nego okriviti druge za to, u ovom slučaju direktore škola, pa im, po starom dobrom crkvenom običaju, malo i pripretiti i dovesti ih u red.
Oni su krivi zbog toga što obeshrabruju decu da uče ovaj predmet, a on će, kaže, još razmisliti da li će javno objaviti njihova imena koja se nalaze na spiskovima, koji, dakako, postoje, a mora još i da se posavetuje o adekvatnoj kazni za ove nevernike koji podrivaju same temelje našeg društva. A kako drugačije, osim pretnjama i silom? Tako se najbolje uteruje vera.
Prošlo je više od dvadeset godina otkako je veronauka uvedena u škole. Crkveni jerarsi su odmah nakon Miloševićevog priznanja poraza postavili tri zahteva novoj vlasti, sve radi ispravljanja „petodecenijske nepravde“: uvođenje veronauke u škole, povratak Bogoslovskog fakulteta u Beogradski univerzitet i, naravno, povraćaj poseda i imovine koji su Crkvi oduzeti nacionalizacijom. Sva tri uslova su ispunjena, a prvi među njima bio je povratak sveštenika SPC u škole, vojsku, zdravstvene i kaznene, dakle, državne ustanove. Od tada potiču i problemi sa izvođenjem verske nastave.
Večito nezadovoljna Crkva vodi sada već višedecenijsku borbu za važniju poziciju ovog predmeta nad čijim izvođenjem, sadržajem, planom i programom država i nadležne obrazovne institucije nemaju ama baš ništa i koji prosvetni inspektori ne mogu da kontrolišu i ocene kvalitet nastave.
Gotovo da nema ministra prosvete koji se nije našao na udaru crkvenih velikodostojnika jer je, po njihovom mišljenju, sabotirao izvođenje nastave ili unižavao ovaj predmet, za koji se, po dostupnim informacijama koje su vrlo oskudne, budući da država nema nikakvog saznanja kako ta nastava izgleda, ispostavilo da nije nauka o religiji, ili, ne daj bože, različitim religijama, već versko učenje poput onog organizovanog u crkvi sa nastavnim kadrom koji je daleko od kvalifikovanog, u šta država, opet, nema nikakav uvid ili kontrolu nad njim. Nema ni stvari kojom Crkva nije nezadovoljna - od broja đaka, preko statusa veroučitelja, sve do nivoa obaveznosti ovog predmeta - sve je uvek predmet nezadovoljstva i sve je uvek povod za napad na druge. Ovog puta, to su direktori škola.
Ovog puta je to malo opasnije nego inače, samim tim što postoje pretnje da će se objaviti imena onih za koje Crkva proceni da nisu dovoljno angažovani na promociji ovog predmeta, a za njih tražiti adekvatne kazne koje se, pretpostavlja se, najbolje očituju u njihovim smenama sa pozicija direktora i zamenu onima koji će crkvenjacima, a samim tim i bogu, biti više po volji i deci preporučivati versku nastavu. Jer malo šta zvuči bolje od spiskova nepodobnih, u ovom slučaju nebogougodnih koji moraju biti zamenjeni onima koji će biti poslušniji. Toliko puta oproban recept ne treba menjati.
NE PROPUSTITE
