Odlazeća britanska premijerka Liz Tras, sa samo 45 dana na toj funkciji, postavila je neslavan rekord kao ličnost koja je najkraće vodila vladu Ujedinjenog Kraljevstva, u njegovoj viševekovnoj političkoj istoriji. Taj neslavni rekord doista nije bilo lako postaviti, jer je britanski sistem ustrojen tako da prirodno teži stabilnosti, a proces selekcije britanske elite, na čelu s onima koji su još od malih nogu bezecovani za najviše položaje, oduvek je bio takav da je sprečavao bilo kakav politički avanturizam i najezdu političkih amatera ka odgovornim državnim funkcijama.
Kroz takav zahtevan špalir viševekovne selekcije probila sa Liz Tras do mesta premijerke. To je uspela jednostavno tako što je govorila što je trebalo i ponašala se kako je trebalo, prateći političke trendove - kada je na dnevnom redu bilo evropejstvo, ona je bila za, a kada je na dnevni red stupio bregzit, ona je bila ponovo za. Kada je premijer bio nestašni dečko britanske politike Boris Džonson, ona mu je bila lojalna, kao što mu je uskratila lojalnost kada mu je fotelja počela izmicati, da bi mu upravo ona zadala završni udarac, nasleđujući ga na mestu lidera konzervativaca i predsednika vlade. Sve je Tras činila baš kao iz nekog makijavelističkog priručnika politike, štreberski i prilježno, oportunistički i linijom manjeg otpora, pa joj se opet nije posrećilo, te će otići u istoriju kao predsednica vlade sa ubedljivo najkraćim stažom.
Koji su uzroci što je Tras tako tresnula, usled svog upinjanja da radi baš sve kako treba po nekoj prećutnoj skripti političkog ponašanja? Uzrok je zapravo jednostavan i on leži u osnovnoj razlici između uma klasičnih birokratskih PR političara, kakvih smo se u prethodnim decenijama nagledali na gomile širom sveta, i uma državnika, kakvih je poslednjih decenija bilo veoma malo. Klasični birokratski PR političari rade baš sve štreberski kako treba i ponekad čak mogu biti korisni i održati se u stabilnim vremenima, kada treba samo neko da mahne rukom kroz prozor limuzine i da sluša one koji i treba inače da se slušaju u politici, ali ne baš štreberski, jer štreberi nisu mnogo korisni nikome, jednako kao ni birokratski direktori kompanija koji zapravo nemaju nikakvu viziju njihovog razvoja i koje pre ili kasnije upravni odbor smenjuje, pogotovo kad zagusti i kad stabilna vremena zamene vremena krize. Upravo u takvim vremenima krize na scenu stupa državnički um, koji se od uma klasičnih političkih birokrata razlikuje po tome što je dalekovid i može s većom ili manjom preciznošću da previdi budućnost.
Takav um su imali Čerčil i De Gol, koji su još desetak godina pre izbijanja Drugog svetskog rata znali da će on izbiti, „znajući“ čak unapred i ko će u njemu pobediti, što im je pomoglo da ne pokleknu onda kada su svi „kratkovidi“ pokleknuli i da odrade sve teške zadatke koji su trebalo da se odrade, kako bi sopstvene države i nacije proveli kroz oluju svetske tarapane, što nije mogao neki štreber birokrata.
Razlika između uma standardnog birokratskog političara i uma državnika je upravo u čuvenoj izreci da političar misli na naredne izbore, a državnik na naredne generacije. Takve državnike možemo samo da poželimo (ponovo) i Britaniji i celom svetu, jer će samo oni moći da nas izvuku iz niza strateških čvorova u koje se svet trenutno zapleo, plešući na samoj ivici.
NE PROPUSTITE
