Današnju subotu, dan za kulturu, posvećujemo kulturi kraja istorije. Ne trčite pred rudu, ne jurite u skloništa, ne paničite, kraj istorije nije isto što i kraj sveta. Još ćete poživeti, bar dok se drugačije ne naredi. A kako ćete živeti, to je već pitanje od mnogo milijardi svih valuta ovoga sveta.
Pokazalo se - i sve se više pokazuje - da je Frensis Fukujama bio debelo u pravu kad je u istoimenoj knjizi najavio kraj istorije, mada je i debelo omašio kad je ustvrdio da će to rezultirati „univerzalizacijom liberalne demokratije“. Dogodilo se nešto sasvim suprotno - uspon autokratije. Videćemo zašto.
Veliki problemi proizilaze iz brkanja stvarne istorije - mutne Marice događaja koja se odvajkada valja svetom - i istoriografije, udžbenika istorije i - najgore - istoricizma. Dok je ljudski rod koliko-toliko išao ukorak sa stvarnom istorijom, istoriografija, udžbenici istorije i istoricizam su tavorili u zapećku.
Sve do poduboko u XIX vek najvažniji događaji istoriografije, udžbenika istorije i (naročito) istoricizma - ratovi - padali su u kolektivni zaborav čim bi se prebrojali mrtvi i ranjeni i olizale rane. Upravo je taj zaborav - proistekao iz tada dominantnog hrišćanskog poimanja rata kao korektivne kazne - otvarao perspektive stvarne istorije.
To ne znači da su naši preci „gledali u budućnost“ - pičvajzi su zapravo počeli kad se tamo počelo gledati - to samo znači da su gledali u „sada“ i - najvažnije - da su gledali svoja posla.
Važno je naglasiti da u stvarnoj istoriji nema „pobednika“ i „poraženih“, istorija se vekovima smarala zajedničkom katastrofom, pojmovi „pobednik“ i „poraženi“ javljaju se tek u novovekovnim istoriografijama i udžbenicima istorije. Pre toga, smatralo se da je nekog poslužila ratna sreća, nekog ne; ratovi se, uostalom, nisu vodili da bi se pobedio neprijatelj (tada se to zvalo „protivnik“), nego da bi mu bili oteti zamak i žena, a njegov pas ubijen. Šta da se radi. Svijet je ovaj tirjan tirjaninu, znate priču.
Glavni pičvajzi počinju kad su se - negde u XVIII veku - preduzimljivi svati zagledali u budućnost i zabludno pomislili da bi ona mogla biti bolja od sadašnjosti. Tada na istorijsku scenu stupaju usrećiteljske političke doktrine, pušta se u opticaj ideja o progresu i počinje masovna nacionalizacija i mobilizacija, nešto kasnije dolaze industrijalizacija i elektrifikacija.
Sad se spremite da sednete na dupe, što rekla moja pokojna drugarica Branka Maltez. U hrišćanskom poimanju sveta stvarna istorija je programirana - ljudska sloboda se u njoj manifestuje isključivo kao spoznaja nužnosti - sledstveno svi utopijski pokušaji promene programa završavaju pojavom takozvanih bagova, dobro poznatih korisnicima kompjutera. Kompjuterskim rečnikom - istorija je u jednom momentu „zabagovala“. A šta je posle bi bilo, o tome čitajte u broju od ponedeljka.
NE PROPUSTITE
