ALEKSANDRA JERKOV: Monopolisti, a gubitaši
Umoru crnih i negativnih vesti koje su nas u poslednjih mesec dana preplavile, zaprepastile i potpuno obuzele našu pažnju gotovo da se neopaženo potkrala ona u kojoj je bilo reči o tome da javno preduzeće Putevi Srbije krši ljudska prava radnika tako što je uvelo potpuni audio i video nadzor zaposlenih. Ubrzo nakon toga pojavile su se i tvrdnje radnika da ovo preduzeće već šest godina krši zakon i već šest godina odbija da isplati radnicima naknadu za noćni rad, zbog čega je, prema njihovim rečima, samo u 2018. i 2019. godine na ime izgubljenih sudskih sporova platilo 180 miliona dinara. Radi se, inače, o preduzeću koje se, uprkos tome što država ne prestaje da sipa novac u njega kao u rupu bez dna, svake godine nalazi na listi najvećih gubitaša u Srbiji. I sve to iako se radi o preduzeću koje je monopolista, čije su usluge građani Srbije primorani da koriste (i debelo finansiraju) i koje konstantno podiže cene koje, gle čuda, plaćaju opet građani, baš kao i one sudske troškove s početka teksta.
Putevi Srbije su se prošle godine našli na petom mestu na spisku najvećih gubitaša, sa gubitkom od 4,9 milijardi dinara. Istovremeno, oni su preduzeće koje je dobilo najveće subvencije od države, što ih nije sprečilo da ustvrde da u cilju podizanja profita moraju da povećaju cenu putarine. Takođe, to nije ih sprečilo da pre nekoliko godina, kada su se, po pravilu našli na spisku najvećih gubitaša, kupe nova službena vozila za čak 20,8 miliona dinara, ali su bili sprečeni da usvoje i primene preporuke Fiskalnog saveta o tome kako da smanje gubitke i počnu da posluju s profitom. Ali ne radi se samo o „Putevima Srbije“. Najveće preduzeće u našoj zemlji - Elektroprivreda Srbije - ujedno je i najveći gubitaš, a na spisku onih koji najviše gube u privredi Srbije tradicionalno se nalaze Železnice Srbije, Air Srbija, beogradsko Gradsko saobraćajno preduzeće i još niz javnih preduzeća. Čak i najvećem laiku i nekome ko ne zna ništa o privredi ili ekonomiji na prvi pogled mora biti jasno da nešto tu mora da se menja. Nešto suštinsko i nešto sistemsko. Da javna preduzeća koja su monopolisti, koja dobijaju subvencije, koja se zadužuju uz garancije koje im daje država, koja finansiraju svi građani ne smeju praviti tolike gubitke koje, opet, nadoknađuju isti ti građani. Da ne smeju više biti deo koalicionih sporazuma, partijski plen i način da se namire i zadovolje oni koji u podeli ministarstava nisu dobili sve što su želeli, da se ne sme desiti više da se, recimo, zakon o zabrani zapošljavanja u javnom sektoru ne odnosi na njih, ili da njihovi nekvalifikovani direktori pronalaze iznova načine da zaobiđu zakone i zadrže i stranačke i političke funkcije i ostanu na mestima direktora.
I ovo nije problem ove vlasti. Ovako je već decenijama, iz vlade u vladu, iz jedne političke većine u drugu. Menjaju se imena direktora, stranke koje su ih na ta mesta postavile, različiti izgovori i obećanja da će se stvari promeniti, mesta koja ova javna preduzeća zauzimaju na top-listama gubitaša, ali njihovi gubici nikako. Baš kao ni činjenica da ih uvek finansiramo mi i da nešto sistemski i istinski mora da se menja.
PREDSEDNIK VUČIĆ: SAD uvode sankcije NIS, razgovaraćemo i sa Rusima i sa Amerikancima! Studentima su ispunjeni svi zahtevi! Stanovi za mlade od 20 do 35 godina