Mislim da sam vam već ispričao istinitu priču iz moje mladosti o užičkim siledžijama koji su davnih sedamdesetih povremeno maltretirali užičke hipike - hipici i siledžije, i to beše jedna od srpskih podela - ali koji su žestoko ispampulecali čačanske siledžije kad su na proputovanju na Zlatibor nešto gnjavili užičke hipike.
Objašnjenje je bilo kratko i jasno: užičke hipike možemo da maltretiramo samo mi, užičke siledžije. I ja sam donekle sličan užičkim siledžijama, geografsko poreklo, šta li, s tim što ja umesto hipika plajpičim Demokratsku stranku. Ali kad je stanu plajpičiti kojekakvi elebaci - pa još kad to rade na stranicama Rotopalanke, kao što je to onomad uradilo određeno Politikino piskaralo - moram da stanem u demokratskostranačku odbranu (i zaštitu).
Istini za volju, Rotopalankin skribent je napisao podosta tačnih stvari - bogato garniranih seljačkim dubarama - npr. da je prvobitna DS bila majka nekih dvadesetak stranaka, da je od 2004. pa do strmopizda igrala za raju, zanemarivala taktiku i (zasluženo) završila u nižerazrednom (Bespo) Vratniku i da je s konja - Đinđića spadala na seriju sve većih magaraca.
Sve je to, iako dozlaboga nepismeno, nesporno i tačno osim logičke vratolomije kojom je Politikin novindžija kao poslednji stadijum raspadanja DS-a označio cepanje Jeremićeve stranke na Guzijanovo i Aleksićevo krilo.
Nema Guzijan nikakve veze sa DS-om, koliko god raspadnuta bila, on i Aleksić se raspadaju o svom trošku. Guzi je, fakat, izvesno vreme bio član DS-a - u koju se uvukao kroz dupe razrednog starešine - ali je isto tako fakat da je prethodno - dok je bilo unosno - bio član SPS-a, kao što je fakat da je - kad je (ne sasvim pogrešno) procenio da je kucnuo njegov čas - osnovao takozvanu Narodnu stranku, deponiju otpadnog materijala DSS-a.
I taman kad su se na horizontu ukazali obrisi Carstvija Guzijanovog, krk u pizdu - raskol. Potpredsednik Aleksić se otcepio - ko božemeoprosti Kosovo - formirao poslanički klub i najavio osnivanje pokreta - pazite invencije - Narodni pokret Srbije. Ne bi to bila tema za našu današnju kolumnu - to su unutarstranačka previranja - da se takozvana građanska Srbija nije oduševila Aleksićevim otcepljenjem i u tome videla šansu. Ko biva... Rogobore neki moji poznanici, Aleksić će biti „proevropska desnica“. Pre svega, Aleksić to nikad neće biti, u suprotnom se ne bi ortačio s Jeremićem. Raskol između Jeremića i Aleksića nije izbio zbog koncepcijskih razloga nego zbog otimanja o prezidencijalnu fotelju, to je valjda svakom jasno.
Osim toga, šta bi se promenilo ako bi se Aleksić presaldumio i profilisao se kao „evropska desnica“? Ama baš ništa. Tu nije problem ni „evropska“, ni „desnica“, problem je jalovi populistički oportunizam, zajednički i Jeremiću i Aleksiću. Sada nam ostaje da čekamo da se raskoli nastave i da posle Narodne stranke i Narodnog pokreta Srbije na političku arenu nahrupi naslovni Srbije pokret narodni i na kraju Pokret Srbije narodni.
Nekad se to zvalo mlaćenje prazne slame, danas se to zove politika.
NE PROPUSTITE
