Srbi su čudo: hvale se svojom istorijom, a kad iz nje nešto treba da pročitaju – spava im se, imaju važnija posla, boli ih glava, ne znaju šta im je… Zato i posle tolikih ponavljanja svojih grešaka ništa nisu naučili!
Zato, čujte, Srbi, bar sad!
Od rimskog doba, kad se zvao Singidunum, pa do početka 19. veka, Beograd se prostirao samo na padini prema Dunavu. Onda je došao Miloš Obrenović i, rešen da proširi glavni grad države koju je stvarao, odlučio da Srbe naseli na savskoj strani. Stanovnicima koliba koji su se tu zatekli odredio je placeve na Paliluli i dao rok od godinu dana da se presele, kako bi na potezu današnje Karađorđeve i okolnih ulica mogao da podigne nove zgrade. Savamalci nisu hteli da ga poslušaju… Miloš, koga danas svi veličaju kao tvorca Srbije, pošalje svoje momke, koji „pesnicama i petama sravniše sa zemljom za nekoliko časova ove straćare, ispletene od pruća i izlepljene zemljom“. Vrlo brzo potom tu je izgrađena carinarnica, u kojoj će Beograd gledati prve pozorišne predstave, a kasnije palate trgovaca i zdanja kao što su hotel „Bristol“ i Geozavod, kojima se ponosimo.
Svaka sličnost sa Beogradom na vodi neizbežna je.
Čujte, Srbi, i ovo!
Srbija krajem 19. veka uopšte nije htela da gradi železničku prugu. Osim retkih pojedinaca među političarima, koje su ostali smatrali „fantastima“, većina je smatrala da ta novotarija nije za nas. Ne zato što su zaista mislili da će „uplašene od lokomotive, krave prestati da daju mleko“, to je bio, današnjim rečnikom kazano, „spin“ jednog opozicionog demagoga, nego zato što prosto nisu bili sposobni da sagledaju koristi od povezivanja sa svetom. I još im je sve izgledalo vrtoglavo skupo (i jeste bila je potrebna velika suma), a oni su – političari – bili tek druga generacija koja nije morala da jede proju i oblači gaće pre čakšira. I ne bi oni digli kredit kod evropske banke i sagradili prugu Beograd-Niš ni u narednih pedeset godina da na to nisu bili obavezani odlukama Berlinskog kongresa 1878. Tamo je Srbija dobila nezavisnost, ali je jedan od uslova bio izgradnja železnice. Pruga je bila potrebna Evropi, ali smo, posle, najveću korist mi imali.
Naravno da vas ovo na nešto podseća – na gradnju naših auto-puteva. A ono o kravama bez mleka pljunuto „srušiće se Grdelička klisura“!
I još samo ovo čujte, Srbi, pa će pametnom biti dosta za danas!
Opozicija na čelu sa Pašićem 1883. godine podigla je u istočnoj Srbiji Timočku bunu, koja je odnela desetine ljudskih života. Između ostalog, „pašićevci“ su proturali priču da će obavezno žigosanje stoke, koje je naredila vlast, izazvati pomor goveda, da je Beograd na izgradnju pruge pristao samo da bi kralj Milan i vlada mogli da se ugrade u cenu, da će Srbija zbog kredita bankrotirati i slične stvari… Pred kraj života Pera Todorović, otac srpskog novinarstva, zbog Timočke bune osuđen na smrt pa pomilovan, pisao je da je opozicija izmišljala neke stvari da bi narod okrenula protiv vlasti.
Na šta vam ovo liči? Na sve: na kovid bolnice, na dovođenje stranih investitora, na brzu prugu, na Ekspo? Ne grešite!
Poslednjih dana svedoci smo neviđene kampanje protiv manifestacije Ekspo 2027, za čije su se održavanje kandidovali još SAD, Španija, Argentina i Tajland, i izgubili. „Nepotrebno“, „skupo“ i ono kompleksaško „da je dobro, ne bi to zapalo nama“... to su argumenti. Ništa novo u odnosu na one od pre vek i po.
Pre deset godina kritike koje je opozicija upućivala vlastima imale su žar, nekakvu strast... Činilo se da vladu samo malo treba zaljuljati, i da će pasti… Ali godine neuspeha što na izborima, što na uličnim protestima, otupele su njihovu oštricu. U svakoj prilici sada vrte istu ploču i predviđaju katastrofu.
Kao da ih je Radoje Domanović, ubedljivo najbolji poznavalac Srba i njihovih političara, izmislio.
U priči „Mrtvo more“ on piše o svojoj strini.
„Povijena malo u leđima, grudi joj uske, slabačke, upale; ruke metne pod pojas, pa tumara svuda po kući i dvorištu motreći na svaku sitnicu, a u svemu vidi neko zlo (...)
Sednemo da ručamo, a ona bi, tek, meni:
– Polako jedi, možeš da progutaš kost, pa sva creva da ti provali!
Pođe ko iz kuće na konju, a ona ga ispraća i huče s rukama pod pojasom:
– Huuu! Pazi dobro! Đavo konj, pa samo dok prezne, a tebi pukne goč o ledinu! (...)
Uzme dete drvo u ruke, a ona bi, grešnica, na to progunđala: 'Padne s drvetom, pa, kako je drvo šiljato, istera oči.' (...)
Ma šta čovek radio, ili ne radio ništa, u svemu moja dobra pokojna strina mora naći neke opasnosti. Ako spavaš – hu! Ako piješ vodu – huuu!… Ako sediš – huuu, ako ideš, opet ono nesrećno i zloguko huuu!“
Ako planiraš – hu! Ako gradiš – huu! Ako pregovaraš o Kosovu - huuu!
Srbija ide napred – a oni uvek ono nesrećno i zloguko huuu!
Probiše uši Srbima.
Kurir.rs
NE PROPUSTITE
