Istorija naše civilizacije puna je sjajnih ideja kako da se bivstvovanje u ovoj dolini suza nazvano svakodnevni život pretvori u beskrajni piknik u rajskom vrtu (bez komaraca i mrava). Sve su, međutim, imale jednu manu - bile su neostvarive. Nabrajamo nasumice: kamen mudrosti koji olovo pretvara u zlato, zatim komunizam - društvo u kojem radiš koliko hoćeš, a uzimaš koliko ti treba, pa ona odela koje partnerima omogućavaju da, posredstvom interneta, dožive potpuno erotsko iskustvo bez gnjavaže oko prethodnog tuširanja i uzimanja hotelskih soba... I da, pronalazak „majki srpske opozicione invencije“ (citat pozajmljen od S. B.) - uzimanje vlasti na ulici, bez gnjavaže oko izborne kampanje, obilaska glasača širom Srbije i programa koji će ih privući.
Govorimo, dabome, o protestima koji su dva meseca predstavljali jedinu političku aktivnost dela srpske opozicije koji sebe smatra „građanskim“, a čijim poslednjim trzajima svedočimo baš danas.
Istini za volju, nisu preskakanje izbora isisali iz malog prsta Ćuta, Miki Aleksić, Nebojša iz Šapca i onih nekoliko beogradskih hipstera koje je slučaj doveo u dorćolsku prodavnicu zdrave hrane baš kad je nestalo lanenih pločica, pa su rešili da preduzmu nešto... Zanele su ih legende starijih o zimi ‘96/97. i 5. oktobru 2000. godine, kad su građani na ulicama izvršili presudan pritisak na vlast. Ali, primetio je lucidno jedan analitičar, oba puta su stranke koje su se okoristile od demonstracija prethodno pobedile na izborima. Hoće se reći da, ako hvataš na galamu, moraš galamu i da imaš, odnosno dovoljan broj ljudi koji će je praviti. Što sa organizatorima sadašnjih protesta nije slučaj...
Svesni ovog svog hendikepa, imenima gorepomenuti opozicionari pribegli su fori „šibicara“ - veštom pričom skretali su pažnju sa svojih pravih namera.
Iskoristili su tugu i šok građana zbog masovnih ubistava u „Ribnikaru“ i mladenovačkim selima početkom maja i pozvali ih da izlaskom na ulice pokažu saučešće porodicama nastradalih i protivljenje nasilju. Ko bi bio protiv toga?
A onda su bez pitanja građana, a u njihovo ime istakli svoje zahteve Vladi. Tačnije, zahteve medijskog tajkuna Dragana Šolaka, koji traži nacionalne frekvencije za N1 i Nova. Zašto su opozicionari pristali da Šolakove interese istaknu u prvi plan? Razloga ima stotina hiljada, plus, obećao im je da će ih njegove televizije dovesti na vlast. Ko je gledao „Maratonce“, zna scenu u kojoj Ðenka, ležeći na Kristini, kaže Mirku: „I ti ćeš, kume, ali drugi put...“
Zalud sad Boško Obradović kaže da je protestima trebalo zahtevati ostavku Aleksandra Vučića, a ne preraspodelu frekvencija, prošla baba s kolačima...
Protesti su gotovi.
A šta je ovo sad, pitaće neko čitajući vest da je za danas planirana šetnja do sedišta beogradske policije. To nije ništa... Broj učesnika pao je ispod donje granice ozbiljnosti. Ono što je ostalo, zajedno sa opozicionim političarima, svelo se na grupu koja glavinja Beogradom bez ideje i bez cilja. Sada reaguju na dnevne događaje i ad hok povode.
Ovo sada je - da odgovorimo na pitanje - akcija „protestujemo po kućama“.
A šta će biti posle?
Niče je celu svoju filozofiju izgradio na ideji o večnom vraćanju istog. Ovi naši „filozofi“ je sprovode u praksi: novi poraz na izborima, novi povod za protest, protest „ali ovog puta, majke mi, do ispunjenja zahteva“, leto, more... I tako to.
N. N.
NE PROPUSTITE
