Nešto što se zove SEOS ovih je dana obogatilo političku teoriju (a i praksu!) u Srbiji. Preko Nove. rs poručili su da „nije poenta u brojnosti već postojanosti protesta“!
Ruku na srce, SEOS - Savez ekoloških organizacija Srbije - mora tako: sastavljen od udruženja iz Gornjih Nedeljica, Valjeva, Pranjana, Jagodine, Rekovca i Dobrinje, on je po prirodi stvari daleko od svake masovnosti. Što, naravno, samo po sebi ne znači da je loše - svako, kaže se u narodu, ima svoje veselje.
Jasno je zašto se SEOS oglasio baš sada. Broj učesnika protesta dela opozicije pao je toliko da ni autohipnoza („svakoga dana u svakom pogledu sve više napredujemo“) ne pomaže, pa se prešlo na drugu liniju odbrane. U narodu je ova vrsta utehe poznata kao „jeste mali, ali je tehničar“.
Ali...
Ali, dok je u krevetu smešna, ova nova „vađevina“ dela opozicije koju u njeno ime plasira SEOS u javnom životu može da ima ozbiljne posledice.
Stav da „nije poenta u brojnosti već postojanosti protesta“, naime, negira osnovne principe demokratije: svi imaju pravo glasa, i svačiji je glas podjednako vredan.
Iza teze da „nije važna brojnost“, odnosno da se ne vodi računa o broju glasova „za“ ili „protiv“ neke opcije, bilo da se glasa listićima, na izborima, dizanjem ruke ili izlaskom na ulice, krije se uverenje u sopstvenu superiornost, na kojoj se onda temelji pravo da se drugima nameće sopstveni stav. Kako da se nameće? Bilo kako, ako treba i silom. Jer pučina je stoka jedna grdna...
Svako je doba imalo svoje „mesije“, one što su se ljutili kad narod „pogrešno bira“ i uterivali ga u red. Od prilike do prilike zvali su se „članovi Komunističke partije“, pripadnici Crvenih brigada ili već kako... ali to nikad nije izašlo na dobro.
Ako neko misli da je ova paralela paranoično preterivanje, neka se priseti da je u subotu samo dvadesetak pripadnika SEOS držalo Gazelu u blokadi od 18 sati pa negde do 20, kad su im se priključili učesnici povorke koja je krenula od Narodne skupštine.
Stanovnici svih mesta odakle dolaze „seovci“ u so da se pretvore, ne bi osolili ručak onim Beograđanima i njihovim gostima koji za dva sata pređu Gazelu... a opet su ovi drugi morali naokolo.
Postavlja se logično pitanje: koliko najmanje učesnika čini jednu blokadu mosta na auto-putu političkim protestom, a kad se njeni akteri izjednačavaju sa pilićima koji trče pod kamion? Da li to zavisi od kapaciteta policijske marice ili ambulantnog vozila klinike „Laza K. Lazarević“?
Organizatori najavljuju obnavljanje protesta od 1. septembra. U praksi, bićemo svedoci ili ćemo trpeti posledice sve više akcija u kojima „brojnost neće biti važna“.
Njihovo je uzdanje u uspeh takvih (i tolikih) poduhvata zasnovano na još jednoj narodnoj krevetskoj metafori, koja kaže da... hm... ne vodi ljubav lep, nego uporan.
Zaboravlja se da je reč o zabludi, svojstvenoj zaostalom patrijarhalnom društvu, alibiju za nasilnike. Jer „udvaranje upornog“ u krivičnom zakonodavstvu zove se „seksualno uznemiravanje“, a ako ode dalje - „silovanje“.
Hoće se, prosto, reći: „Blokirajte se kod kuće! Sami!“ Lepo vama, a lepo i ostalima, koji su brojniji.
N. N.
NE PROPUSTITE
