Sabajle jutros pročitah u Danasu rečenicu, citiram: „Radikalizacija protesta ‘Srbija protiv nasilja’ svela se na farbanje table Radio-televizije Srbije u ružičastu boju. I to je dobra vest.“
Da bih se obavestio zašto je to dobra vest, nastavio sam da čitam, ali nisam doznao zašto je vest dobra. Umesto toga, pročitao sam pregršt autoviktimizacijskih template žalopojki o tome kako opozicija trpi pritisak. I to dvostruki: s jedne stane je zmijožabi vlast, s druge protestujući građani kojima je dozlogrdilo da šetaju, a da te šetnje ne proizvode nikakve efekte.
Samosažaljenje, uživljavanje u ulogu žrtve i neodustajna nada da će se time postići željeni politički efekat - zajednički svim srbskim vlastima, opozicijama, čaršijama i mahalama - bili su tema naše jučerašnje kolumne. Nećemo se ponavljati. Naša današnja tema je - za početak - pitanje od 1.000 kg parizera: zar je ovoj zemlji malo raznoraznih radikalizacija?
Valjda pod pritiskom nezadovoljstva protestujućih građana, Radomir Lazović se odlučio na radikalizaciju „svedenu“ na farbanje table RTS u ružičastu boju. Ako mene pitate, to nije radikalizacija, nego jedan od mnoštva performansa seljačkog konceptualizma. Nemojte sad očekivati moju zgranutost nad „vandalskim činom“, daleko sam i od primisli, općepoznat je moj stav da je RTS trebalo 5. oktobra srušiti do temelja, uzorati ledinu i posle napraviti novi i stariji RTS koji ne bi poslovao na klijentelističkim principima, nego onako kako bog javnih servisa zapoveda.
Ali jbg, malo rukah beše, malena i snaga, još manje muda i prilika je propuštena. Postpučističke cincarsko-kalburske vlasti su posle Đinđićevog streljanja vratile RTS na pretpetooktobarska podešavanja, doduše s ljudskim likom. Da bi se sa RTS uradilo ono što se moralo uraditi, a nije se uradilo, potrebni su mnogo radikalniji zahvati, ne samo u RTS. Tu je potrebno redefinisanje i preustrojavanje čitave države, ali pisati o načinima kako to izvesti bilo bi takođe džaba krečenje koje premaša BNP Srbije.
No dobro, ako neće breg Muhamedu, onda će Muhamed bregu, pa ću i ja pribeći autoviktimizaciji i požaliti se na „pritisak“ koji sam dva-tri meseca trpeo od SANU. Evo o čemu se radilo. Pre dve-tri godine SANU je upriličila izložbu drvenarije svog člana Svetomira Arsića Basare i da bi to rastelalila, celom dužinom staklenog zida Galerije SANU slovima od dva i po metra zapandričila je - BASARA.
Daleko od toga da bih se mešao u uređivačku politiku Galerije, još dalje od toga da bih imao protiv Arsić Basarine izložbe, ali držao sam (i držim) da je Galerija bila u obavezi da navede sva vajareva imena i prezimena da ne bi dovodila javnost u napast da pomisli da je to izložba moje neznatnosti. Naravno, malčice ćeram komendiju, ne verujem da je iko pomislio da sam ja izložio balvane.
Što ne znači da nisam trpeo višemesečno podjebavanje mojih pajtaša iz kafanice „Galerija“, bio je tu i slika po Vajberu, poruka „vidite šta je Bas izložio“ i sl. U jednom trenutku sam došao u napast da iz osvete na tabli Srpske akademije nauka i umetnosti sprejom dopišem „vojna“. E, to bi bila radikalizacija.
NE PROPUSTITE
