Sabajle jutro, na putu iz sela B (u K-askoj guberniji) u Megakasabu čuh na vestima Radija 202 da Rusija optužuje Ukrajinu za napade dronovima, a da Ukrajina za to isto optužuje Rusiju. Pa jebote, pomislih, zar Rusija i Ukrajina nisu već 18 meseci u ratu? Šta drugo da očekuju od neprijatelja nego da ubija, ruši i pali. To jeste za obe zaraćene strane štetno, jadno, bedno i gadno, ali kad je već došlo do rata - iako je Rusija mogla ne ratovati - onda treba ratovati.
To mi malčice liči na boks meč u kome bi se bokser, kad ga protivnik ošajdari, požalio sudiji: Ko biva... sudija, ovaj me bije.
Kad su se već Rusi i Ukrajinci odali poroku samoviktimizacije - što je dibidus netipično i za jedne i za druge, nadaleko čuvene po dugotrpeljivosti u podnošenju nedaća - šta očekivati od ostatka sveta, a pogotovo od Srbije, koja će zacelo osvojiti visoko mesto na prvenstvu sveta u samosažaljenju i samoviktimizaciji.
Nema u Srbiji nikog - a sve je manje takvih i u svetu - ko nije žrtva nečijeg nasilja, u rasponu od seksualnog do političkog, nema nikog ko drži do sebe ko će izaći u javnost ako nije zbog nečeg najebo na pravdi boga ili ako ne „trpi nečije pritiske“. Evo, recimo, čitam da je i bogougodnika Čovića - u određenim krugovima poznatijeg kao „Ćoki“, napala Dragana Rakić. I ne samo njega nego i Crvenu zvezdu. Ćoki kaže da će pravdu potražiti na sudu, pretpostavljam njegove partije.
Sa druge strane, nema ko u proteklih dvadeset nije napao ili najurio s posla ili već nešto okrutnu napadačicu na Ćokija, Draganu Rakić. Svi ti napadi i sva ta najurivanja su bili (i jesu) stvarni - i za svaku su osudu - ali sve više stičem utisak da se Rakićeva uživela u ulogu žrtve i da očekuje da od permanentne najebanosti napravi politički kapital. Što se neće dogoditi.
Nije Rakićeva jedina. I nije izuzetak, nego je pravilo. Štaviše - to je državna politika Srbije. I nije državna politika od uspenija Visokog Carstvija, nego oduvek. Ta se (promašena) politika samoviktimizacije zasniva na zabludi - lansiranoj (posmatrano u istorijskim relacijama) juče - da svet saoseća sa žrtvama i da će učiniti sve što je u njegovoj moći da im pomogne.
Što je milionima kilometara daleko od činjeničnosti: svet (niko, u stvari) ne voli žrtve, gubitnike, nemoćne i slabe, iako svi, naročito misice, tvrde suprotno, ali to demantuje egzaktan podatak koji sam nedavno odnekud iskopao da kilo pirinča iz humanitarne pomoći, kad stigne na odredište, u nekoj od zemalja Podsaharske Afrike i kad prođe sva „ugrađivanja“ košta 118 dolara.
Pisac hoće da kaže da neprestano odašiljanje slika zlopaćenja i obespravljenosti kosovskih Srba u svet neće proizvesti svetsku grižu savesti i navesti ga da nam „vrati Kosovo“ - tim pre što, osim za javnost i u političke svrhe, ni većina Srba u Srbiji ne haje puno za zlopaćenja kosovskih Srba.
Srbija bi, a ne svet, morala okretati ćurak naopako po kosovskom pitanju. Imam štaviše i ideju kako bi to mogla učiniti, ali vam je neću podastreti jer bi to bilo džaba krečenje u visini bruto nacionalnog dohotka Srbije.
NE PROPUSTITE
