Proteklih nedelja u našim i svetskim medijima se može primetiti niz vesti koje govore o tome da bauk ekstremne desnice kruži Evropom i da je neminovan njen uspon i posledično pravljenje darmara u dosad mirnoj evropskoj politici. Delom su takve tvrdnje utemeljene na realnosti, jer desnici, pogotovo onoj nešto tvrđoj, sasvim lepo ide u nizu evropskih zemalja, od Holandije, gde je na izborima pobedio živopisni Gert Vilders (iako se može ispostaviti da je to možda tek Pirova pobeda), preko Italije, gde su tvrdi desničari zaseli u vladu (koja je opet veoma meka u konkretnim politikama), sve do starih evropskih „partibrejkera“ poput Orbana u Mađarskoj i Fica u Slovačkoj (iako ovaj poslednji nije zapravo desničar, već nacionalno orijentisani socijaldemokrata).
Ipak, treba biti pošten pa reći da uspon tobožnje ekstremne „desnice“ nije pao s Marsa i da je logična posledica svega onoga što se po svetu dešavalo u prethodne tri decenije. Prosečan naivni laički um i mnogi analitičar amater misli da su najveći pobednici globalizacije Amerika i vaskoliki „truli“ Zapad, dok mi profesionalci koji smo to godinama istraživali znamo da podaci i tabele jasno pokazuju da su najveći dobitnici globalizacije zapravo Kina, Indija i multinacionalne kompanije (koje opet nemaju državu ni naciju zašto se i zovu multinacionalne). Najveći gubitnik globalizacije je takozvana radnička klasa na Zapadu jer su se usled sveopšte ekonomske liberalizacije poslovi selili na Istok gde je radna snaga bila jeftinija i gde se profit lako ostvarivao bez starih evropskih obzira o socijalnoj zaštiti, pa su usled toga izrasli tzv. azijski ekonomski tigrovi predvođeni Kinom.
I onda je logično bilo očekivati da se evropska radnička klasa okrene od liberalizma koji joj je doveo „nelojalnu“ azijsku konkurenciju ka nešto tvrđim antiliberalnim pokretima koji su počeli da propovedaju da Evropa treba da se okrene sebi i, poput neke tvrđave, zatvori za sve strane uticaje, od onih migrantskih sve do dalekoistočnih, koji će joj „krasti“ poslove i koricu hleba nasušnog. E sada, fora je u tome što ovi tvrđi antiliberalni pokreti nisu ni levi ni desni, jer je podela na klasičnu levicu i desnicu odavno prevaziđena i što umesto nje imamo podelu na levi i desni centar (meke socijaldemokrate i meke konzervativce) koji se drže starih liberalnih politika, dok su na drugoj strani antiliberalni populisti svih boja koji su nekad zvanično desničari kao Marin le Pen u Francuskoj ili Alternativa za Nemačku u komšiluku, a nekad zvanično levičari kao grupacija Žan-Lika Melanšona u Francuskoj, odnosno Sare Vagenkneht u Nemačkoj.
Međutim, ono što je zajedničko populistima svih boja bez obzira na to da li su „crni“ ili „crveni“ jeste što je njihova politika zapravo veoma slična jer su sasvim lukavo prepoznali zlatni rudnik u nezadovoljnim evropskim radničkim masama kojima se obraćaju i obećavaju im zaštitu od udaraca surovog kapitalizma. Odnos snaga između tvrdih „crnih“ i „crvenih“ populista i mekog levog i desnog centra će se videti već na izborima za Evropski parlament u junu. Kako sada stoje stvari, izgledno je da će populisti ojačati, a klasične liberalne grupe oslabiti, međutim najveći profit iz svega toga bi mogli izvući oni koji su „negde između“, tj. Evropska narodna partija mekih konzervativaca (EPP), ali samo pod uslovom da ne ostane premekana, već da i ona malo doda gas što se tiče tvrdih tema za tvrde radničke mase, koje i ne razumeju premekan birokratski „briselski“ jezik.
