Baš uoči Sretenja stiže najava stvaranja narodnog pokreta koju je obelodanio predsednik Republike. Milo mi je, jer sam među prvima bio promoter tog koncepta i nekako mi je drago što je još prošle godine predsednik Srbije najavio formiranje takve organizacije, koja bi suštinski trebalo da okupi sve one intelektualce, javne ličnosti, književnike, radnike u kulturi, sportiste, političare, ma svakog ko ima neki kredibilitet i iznad svega voli Srbiju i spreman je da makar malo od sebe žrtvuje da bi Srbiji bilo bolje. Idu nam veoma teška vremena, ozbiljni pritisci, ratne trube sa kolektivnog Zapada prema Rusiji sve se više čuju, a mi ovako mali, pa još i vojno neutralni, gledamo kako da te trube kod nas utihnu i u Boga se uzdamo da ćemo u tome uspeti. I zaista, šansa postoji, ali samo ako sloga vlada. Zato je stvaranje ovog pokreta od izuzetne važnosti za otadžbinu i Bogu se molim da to ne bude samo najava, već da se sa reči pređe na dela.
Srbiji preti finalizacija otimačine teritorije. Preti nam se ozbiljnim konsekvencama ako se ne odreknemo veza s Rusijom. Kao da je to tek tako, pa da tražiš braći rođenoj da se razdvoje. Srbiji se u izgled stavlja revizija istorije, proglašavanje Srba za genocidan narod, tiho i lagano stavlja nam se u izgled još pokoje komadanje zemlje. Sve ono sa čim se inače vekovima susrećemo, ali ponovo snažno naglašeno kao mogućnost. Evropski političari, pa čak i sam NATO, otvoreno zagovaraju pripremanje evropskih zemalja za rat s Rusijom. Praktično, za svakog ko nije s njima smatraće se da je protiv njih. Neće tu biti nikakvog razumevanja za unutrašnje prilike, jer oni vam otvoreno kažu da, ako ne prihvatiš njihove vrednosti, možeš samo da se suočiš s posledicama. E zato je potreban snažan pokret koji će pronaći snagu da se svim mogućim nedaćama odupre. Svoje tradicionalne vrednosti možete da zaboravite, jer one su opterećenje za one vrednosti koje će vam centrala u Briselu nametati.
Taj narodni pokret bi kao prvenstveni cilj imao da razvija tradicionalne vrednosti našeg naroda, da razvija srpsku kulturnu baštinu, da afirmiše srpsku kulturu, da nacionalnu tematiku ubaci u svaku poru našeg društva, da razvija ljubav prema otadžbini, da uključi tradicionalne verske zajednice u vaspitanje mladih, da snaži vojsku, srpsku ekonomiju, jednom rečju, da se na svakom koraku bori za naše nacionalne interese.
Vreme za borbu, pre svega intelektualnu, kulturnu i političku, pred nama je. Pokret koji najavljuje predsednik Srbije, baš uoči Sretenja, dođe mu nešto slično kao kad je Karađorđe okupljao ustanike u Orašcu da krenu na dahije. Mi danas imamo levo-liberalne dahije, posebno ove koje dolaze iz odavno kulturološki propale Evrope, koje žele na silu da nam nametnu vrednosti koje nikakve veze nisu nikada imale ni sa jednim evropskim narodom, a posebno ne sa nama Srbima. Otpor tom ludilu je dužnost svakog civilizovanog i normalnog čoveka. Širom Evrope, na svakom koraku, otpori se javljaju, te bez obzira na užasnu cenzuru koju Brisel sprovodi, taj talas se ne može više zaustaviti. Budući narodni pokret u Srbiji mora da ide u susret tom otporu i nekoj novoj Evropi i daleko pravednijem i civilizovanijem poretku.
