U poslednjih desetak dana pomrli su jedan za drugim četvorica mojih dobrih drugara, dvojica od njih su imali sreću u nesreći da ne budu tzv. javne ličnosti, tako da nisam morao da razvlačim njihova imena po novinskoj kaljuzi. Goran Petrović nije bio te sreće pa sam napisao nekrolog. Te sreće nije bio ni Petar Luković, koji je umro malo potom, ali sam u međuvremenu bio proglasio privremeni moratorijum na nekrologe, mnogo bi bilo, brate, tako da tekst o Peri Lukoviću pišem danas.
Mašinski inženjer po obrazovanju, Pera je započeo novinarsku karijeru kao najuticajniji rok kritičar u bivšoj Jugoslaviji. Pravilo je bilo sledeće: ako ti Pera napiše pozitivnu recenziju za album, uspeo si u karijeri, ako te pak „iseče“, pametnije ti je bilo da menjaš profesiju, što su pametni i činili, mada još uvek ima onih koji pokušavaju nešto da otamburaju i da izmame poneki aplauz.
Da ima takvih uticajnih kritičara, to da, ali nije bilo, nema, niti će biti takvih koji su - bilo da su hvalili, bilo da su kudili albume (ni singlove Pera nije manisao) - pisali tako duhovito, alanfordovski, nezlobivo, a jebitačno. Odavno me je već rok bio prestao da interesuje, već sam bio popriličan čilager, ali sam povremeno po internet arhivama nalazio Perine kritike, čitao ih i valjao se od smeha.
Onda su te lepe godine pojeli skakavci, došla su vunena vremena, znamo koja, pa se Pera angažovao u političkom novinarstvu. Ne sećam se da li je bar u početku bio član neke od mnoštva partija - čisto sumnjam - ne sećam se ni da li je nekoj blizak, ali sećam se da je svima bio podjednako dalek (i omražen). Da u političkom novinarstvu važi pravilo kao u rok kritici da kad te kritičar „iseče“, odmah skupiš pinkle i odlaziš s političke bine, kraja nam ne bi bilo. Ionako ga nemam. Nažalost, u politici važi drugo pravilo, što lošije recenzije, to bolje prolaziš.
Pera je tako s vremenom, šibajući i levo i desno i po domaćoj i po stranoj štampi (Feral Tribune), skupio grandioznu kolekciju neprijatelja i (lažnih) prijatelja, ali je nastavio dalje, nikada ispod 7.000 obrtaja, nikada ispod svog standarda.
Nije bilo javne ličnosti s kojom se Petar nije popičkao, uključujući i moju neznatnost, koju je žestoko isponapušavao kad je nešto skrenula s nekog kursa, šta li, što ne znači da dvadesetak dana posle napušavanja nismo sedeli u bašti nekog kafića i i pijuckali pivo. Kao što se pre ili kasnije mirio sa svima s kojima se karabasio, bilo je vaistinu potrebno biti povelik nitkov, pa Peri zadugo zameriti bilo šta. Tim pre što je u većini slučajeva bio u pravu.
Zlatno Perino doba pada u vreme portala E-novine, čitanijeg od većine štampanih izdanja, u kojima je, zajedno s nekim mlađim novinarima secirao postpetooktobarsku trulež, sve to garnirano vrhunskom kulturnom rubrikom.
Morao je to, naravno, Petar platiti, u zemlji gde je život jeftin a sloboda skupa. Tako je Petar svakome ko bi osetio (ili predosetio Lju-Živkov) duševnu bol, isplaćivao desetine i desetine hiljada evra globe. Onda se razboleo od teške bolesti i poživeo duže nego što medicina smatra da je moguće. Verujem, iz inata. Siguran sam da je kad je umro, pomislio - boli me, baš, qwaz.
