Iako sam filmofil, izbegavam Fest. Idu mi na qwrz oni crveni tepisi, tiskanja, sevanje bliceva, a još mi više idu na qwrz neminovni susreti s dilberima/kama s kojima izbegavam da se srećem. E sad, dok su se Festove premijere i projekcije održavale u Sava centru, i đene-đene. Bilo je tu prostora, a zgrada Sava centra je, uprkos decenijskoj derutnosti, izgledala „svetski a naše“.
Ali kad je Fest sabijen u Dvoranu Doma sindikata - koja je promenila više imena nego Ulica Lole Ribara, tako da ih više i ne pamtim - stvar se usložnila i Fest je počeo da liči na predstavu Kanski festival u izvedbi Amaterskog pozorišta iz Priboja.
Osim toga, sedišta u dvorani, iako izgledaju bogzna kako udobno, smrt su za one s diskus-hernijom, tako da tamo idem samo kad nema smisla da se tamo ne pojavim, kao što iz prijateljskih razloga ne bi imalo smisla da se nisam pojavio na premijeri filma „Ruski konzul“, snimljenog po istoimenom romanu Vuka Draškovića i u režiji Miodraga Lekića.
U vreme kad je izašao iz štampe 1988. roman „Ruski konzul“ je bio bestseler, a lako se može dogoditi da istoimeni film postane blokbaster. I to s dobrim razlogom. Razlog prvi, za film najvažniji: dobra produkcija. Nema u „Ruskom konzulu“ - ne bi ni imalo smisla zbog Bocan-Harčenka - štapova i kanapa, pozorišne garderobe i priručnih sredstava. Srpskoj kinematografiji izgleda polako dolazi iz dupeta u glavu da, ako snimaš film čija se radnja događa, da kažemo, 1973, sve u filmu mora da bude kao iz 1973.
Filmski narativ „Konzula“ se ne poklapa sasvim s romanesknim, često i odstupa od njega, ali to nije ništa loše, roman se piše, film se snima po romanu, a mnogo toga što je lako napisati nije moguće snimiti. Bitno je ne odstupiti od osnovnog toka priče, što Lekić nije uradio.
A priča je tipično vukovska. Psihijatar Ilija Jugović prepiše pogrešnu terapiju pacijentkinji s kojom se, protivno lekarskoj etici, ljubavno spanđao, pacijentkinja izvrši samoubistvo, partija degradira Iliju u lekara opšte prakse i šalje ga po kazni na Kosovo. Nedugo po stupanju na dužnost, dr Ilija sreće profesora istorije Ljubu Božovića (poslednja uloga Žarka Lauševića), koga milicajci lemaju na prijemom odeljenju zato što ide po Prizrenu predstavljajući se da je ruski konzul iz XIX veka Jastrebov, koji preti da će Rusija ponovo biti Rusija, a Kosovo ponovo srpsko.
Doktor Ilija misli da je Ljubo psihijatrijski slučaj, Ljubo ne misli tako, a tako ne misle ni lokalni Albanci koji u njemu vide velikosrpskog nacionalistu, koji, da sve bude crnje i gore, ni po cenu života neće da proda kuću lokalnom šefu partije, Beriši. Kome, naravno, puca qwrz za partiju i koji - u saradnji sa direktorom bolnice, praktično sa svim albanskim likovima - polako radi na stvaranju Republike Kosovo. Naravno, „lažne“ (smeh vrabaca iz offa).
Ovde završavam s prepričavanjem da vam ne bi bilo dosadno kad budete gledali film - koji je „must see“ - ostaje mi tek toliko prostora da prohvalim Paulinu Manov, koja se specijalizovala za maestralne uloge lekarskih supruga, bez obzira na suprugovu nacionalnu i versku pripadnost.
NE PROPUSTITE
