Pre tačno 20 godina, na današnji dan, svedočili smo pogromu Srba na Kosovu, događaju koji nije viđen od Kristalne noći, kada su 1938. godine nacisti ubili nekoliko desetina Jevreja, uništili 1.574 sinagoge i 7.000 radnji. Marta 2004. na Kosovu je spaljeno skoro hiljadu kuća i uništeno 35 crkava. Ubijeno je 16 Srba. Srazmerno broju ljudi, Martovski pogrom je bio veći od Kristalne noći. Realno prisutno stanovništvo Kosova je 2004. bilo pedesetak puta malobrojnije od nemačkog 1938. godine, a ne treba zaboraviti još strašniju činjenicu da su hiljade vojnika Kfora bile dužne da štite život i imovinu svih ljudi na Kosovu, pa i Srba. Ne samo da zapadne sile nisu zaštitile Srbe nego su pokazale veliko razumevanje za Albance. Visoka funkcionerka Stejt departmenta je opomenula Beograd da su napadi na sakralne objekte neprihvatljivi. Ričard Holbruk je kritikovao SAD, UN i EU što nisu na vreme rešili status Kosova, to jest priznali nezavisnost.
Martovski pogrom je bio samo krvavi vrhunac i inače potpuno besmislene zapadne politike na Kosovu. Toliko mnogo novca i truda je uloženo u državnost nečega što ne može biti država. I to ne samo zbog našeg protivljenja državnosti Kosova već i zato što prištinske vlasti nisu u stanju da stvore funkcionalnu državu. Od 50.000 učesnika u pogromu, samo 67 je provelo u zatvoru duže od jedne godine.
Iako se može reći da je u pitanju sabotaža sudskih procesa, zapravo je posredi sabotaža vladavine zakona. Mnogim Albancima može da bude milo što se ubice i progonitelji Srba ili ne kažnjavaju, ili su kazne za njih vrlo blage. Ali takav stav se vraća samim Albancima kao bumerang. Kad se protera duh zakona, ostaju bezakonje i nered. Zato je na Kosovu tako malo stranih investicija, izuzev monopolističkih preduzeća kao što su mobilna telefonija ili elektrodistribucija. Čak ni sami bogati Albanci iz dijaspore ne jure da ulože u kosovsku privredu. Najpoznatija Albanka na svetu, Dua Lipa, ne ulaže ništa u Kosovo. Svojom podrškom najkriminalnijem i najdisfunkcionalnijem režimu u Evropi Zapad je sebi stavio kamen u cipelu. U obe Jugoslavije Kosovo je samo uzimalo sredstva iz Beograda, a nije davalo ništa.
Ima pametnjakovića koji kažu: ako je Kosovo takvo breme za moćni Zapad, šta će vama Srbima? Zasad ću pomenuti samo dva argumenta. Prvi je svima poznat, a to je da je Kosovo duhovna kolevka našeg naroda i Crkve. Najvažniji deo srpskog srednjovekovnog nasleđa je u tom delu naše zemlje. Drugi argument je vezan za integritet i dostojanstvo. Britanci su zaratili sa Argentinom zbog Folklandskih ostrva, na kojima živi manje od 4.000 ljudi.
Tradicija i dostojanstvo nisu na prodaju. Ako bismo ih pogazili, loše bismo se osećali kao Srbi. Još gore bismo se osećali da smo Kosmet prodali ili predali bez borbe. Dok branimo Kosovo, stajaćemo uspravno. Iako su nam šanse male, odbrana te svetinje održava naše kakvo-takvo jedinstvo. Ako odustanemo, još više ćemo se rasuti i zavaditi. Zato borba za Kosovo ima smisla, bez obzira na ishod. Dok ima Srba, pamtićemo da smo narod koji nije dao na sebe.
