Iako je Novi Sad oduvek smatran Srpskom Atinom, to jest prestonicom kulture našeg naroda, nikada do sada u modernoj istoriji Srbije nije dao predsednika ili premijera države. Od preterane pomoći nije bilo ni to što je Novi Sad izrastao u drugi najveći grad u našoj zemlji i njenog lidera, posle prestonice Beograda, u mnogo čemu poput životnog standarda, priliva stranih investicija, broja studenata i sl. Zahvaljujući čoveku koji je od figurativne srpske prestonice kulture napravio i formalno priznatu evropsku prestonicu kulture, stvari će konačno doći na svoje mesto. Miloš Vučević, po mnogima najuspešniji gradonačelnik Novog Sada, zahvaljujući podršci većine u parlamentu Srbije sačinjene od koalicije SNS-SPS-SDPS-PUPS, postaće novi premijer naše države. Od predsednika Srbije Aleksandra Vučića mogli smo čuti više puta koliko je snažan bio pritisak stranih sila u vezi s tim ko će biti imenovan na najznačajniju funkciju izvršne vlasti, ali sudeći po izboru čoveka kojem je poveren mandat za sastav vlade, stiče se utisak da je presudila volja građana, odnosno malog, običnog čoveka.

Na čelu Vlade Srbije iduće četiri godine sedeće čovek koga mnogi doživljavaju kao pristojnu i uljudnu osobu, čak i domaćina, čovek koji nije poznat ni po kakvim skandalima ni aferama, političar od koga nikada niste mogli čuti ružnu reč ili uvredu na račun političkih protivnika, iako je i sam bio žrtva takve retorike, pa i pretnji po bezbednost njega i njegove porodice. Njegova mirnoća i strpljivost još jednom su pokazali da ona narodna „tiha voda breg roni“ zaista ima smisla. Vučević je, u tom pogledu, tokom svoje karijere zaista bio vođen mišlju da će se istrajan i uporan rad kad-tad isplatiti, što se u ovom slučaju i desilo. Deluje i sasvim logično i pošteno da u premijersku fotelju sedne čovek koji je na čelu partije koja je dobila najveće poverenje građana ove zemlje, ali i osoba u koju predsednik Srbije, kao najpopularnija politička figura u njoj, ima poverenje. Nije tajna da Vučević ima odlične odnose i sa Srpskom pravoslavnom crkvom, koja, hteo to neko da prizna ili ne, predstavlja važan društveni činilac i jedinu preostalu pansrpsku instituciju koja funkcioniše na svim prostorima naseljenim našim narodom.

Zašto je Miloš Vučević, bar po mom skromnom mišljenju, pravi čovek na pravom mestu u pravo vreme? Najpre treba istaći da se naša zemlja nalazi u veoma složenim regionalnim i globalnim geopolitičkim okolnostima i da joj je preko potrebna unutrašnja stabilnost. Vučević, kao predsednik najbrojnije i najsnažnije političke partije u državi, zajedno s predsednikom Vučićem i parlamentarnom većinom koja je i više nego stabilna, tu stabilnost može obezbediti. Vučević je, zatim, ne samo u domaćim već i u međunarodnim krugovima prepoznat kao osoba koja je poželjan partner i zemljama i Zapada i Istoka, a da pritom nije prokazan kao „igrač“ bilo koje od njih. Reč je o profilu političara koji može zakucati na vrata Vašingtona, Berlina, Pariza, Moskve ili Pekinga a da mu se ta vrata otvore. Ništa manje nije važan ni nedvosmisleni patriotizam koji je Vučević više puta pokazao - od Novog Sada, kojem je na dostojanstven i nenametljiv način vratio srpski duh, uvažavajući pritom njegovu multietničnost i multikonfesionalnost, preko Republike Srpske, čiji je iskreni prijatelj, pa sve do Kosova i Metohije, za čije očuvanje u sastavu Srbije je, u svojstvu ministra odbrane, dao veliki doprinos, posebno kada je reč o sprečavanju novog progona ili pogroma nad tamošnjim srpskim narodom, za šta je više puta istakao da je to crvena linija koju nikome neće dozvoliti da je pređe. Konačno, Vučević je osoba čije obrazovanje na jednom od najprestižnijih srpskih univerziteta, ali i znanje i stručnost pokazanu kroz rad u porodičnoj advokaturi niko ne može osporiti.

Opozicija u Srbiji, s druge strane, očigledno lišena bilo kakvog osećaja za osetljivost geopolitičkog momenta u kome se naša zemlja nalazi, ali i elementarnog poštovanja nečije ličnosti i integriteta, osula je po Vučeviću drvlje i kamenje, ad hominem kao po običaju. Ostaje nada da će Vučević, s druge strane, pronaći način da pronađe prihvatljiv način komunikacije i sa opozicijom, ali i da je uključi u državno važne poslove u interesu naroda, jer nam je to danas kao društvu potrebnije više nego ikad.