Opozicija okupljena oko SPN postavila je vlastima tri zahteva za unapređenje izbornog procesa na predstojećim izborima u Beogradu i u šezdeset šest jedinica lokalne samouprave. Uvid u birački spisak, redefinisanje uređivačke politike i izveštavanja javnih servisa, posebno RTS, i istovremeno održavanje izbora za Skupštinu grada Beograda i šezdeset šest jedinica lokalna samouprava. Ovi zahtevi, tvrde u koaliciji SPN i koaliciji Novi DSS i POKS, odražavaju preporuke ODIHR, koji je sačinio izveštaj o izborima održanim u decembru i predložio konkretne preporuke za poboljšanje kako izbora, tako i stanja demokratije i ljudskih prava u Srbiji.
Preduzimljiva predsednica Ana Brnabić, zadužena za pregovore s delom opozicije, prihvatila je dva zahteva odmah i formirala radnu grupu za zakonske izmene bazirane na sadržini opozicionih zahteva i preporuka ODIHR, a RIK je u skladu s međunarodnom sugestijom otpočeo s procesom edukacije birača.
Trenutno stanje pregovora je takvo da se ishod ne može nazreti. Uprkos agilnosti vlasti da ispuni maltene sve zahteve, nedostaje spremnost opozicije da odlučno iskorači u izbornu trku. Stanje u opoziciji je konfuzno. Konfuziju prati neodlučnost. Ishod neodlučnosti uvek je isti: nakon razgovora s vlastima, očigledno je došlo je do komešanja koje stvara pukotine u ionako veštački ujedinjenoj opoziciji. Dok Dragan Đilas, Miloš Jovanović i Zdravko Ponoš glasno navijaju za takozvani aktivni bojkot, dotle Miroslav Aleksić, lider Narodnog pokreta Srbije, veruje u razgovore, a lider PSG Pavle Grbović istupa iz zajedničkog poslaničkog kluba s Đilasovim SSP.
Pravi razlog Đilasovog „zatezanja“ oko izbora je izvestan i nesumnjiv pad podrške u Beogradu i šire. Strah od još jednog debakla pretvoren je u beskrajni narativ o nepravednosti izbornih uslova i uzaludno trošenje društvene energije u sukobima oko tema koje većinu građana manje zanimaju. Utisak je da je za opoziciju i kritičku javnost od svega najvažniji politički uspon Dragana Đilasa, tranzicionog „dobitnika“ u društvu neuspešne tranzicije.
Sva je prilika da su političke okolnosti takve da opada podrška opoziciji. Nema „revolucionarnog duha“ u društvu, a vrlo je verovatno da je najveći broj građana umoran od insistiranja opozicije na „fer izbornim uslovima“. Pad rejtinga nije slučajan i teško da je zasnovan na „režimskom govoru mržnje“ protiv Đilasa i njegovih istomišljenika. Đilasov SPN napravio je niz grešaka - neuspešni protesti neposredno nakon izbora, politički nemušta internacionalizacija izbornog procesa, koja je završena izveštajem ODIHR u kome nema ni govora o krađi izbora na kojoj opozicija neprestano insistira, i najzad, kolebljiv i nimalo jasan stav oko učešća na beogradskim izborima i izborima za jedinice lokalne samouprave koje slede. Ove nedoslednosti prate i pritajene, sve vidljivije čarke među opozicionim čelnicima.
Trajno stanje političke konfuzije prati nadmeno i agresivno potenciranje vlastite moralne superiornosti i „političke ambicije lišene elementarne političko-medijske kondicije“. U vrtlogu forsiranja kontraške političke logike i prakse, opozicija je izgubila kontakt sa svojim biračima i širom populacijom. Stigmom na izborni proces nije izazvala pravedni gnev građana i zapalila iskru protesta. Ishod fabule o „izbornoj prevari“ je rezignacija i ravnodušnost dela opozicionih birača. U sopstvenom živom pesku, sazdanom od umišljenosti, ambicija bez pokrića, vulgarne retorike i ponavljanja „Kalimero principa“, opozicija gubi tlo pod nogama, propadajući u živo blato sopstvenih iluzija i uvrnutih fikcija.
Za razliku od neodlučnih glasnih opozicionara, SNS i koalicioni partneri rade na terenu i uveliko su u beogradskoj kampanji.
Opšta politička slika Srbije je jasna - neodlučna i konfuzna opozicija i preduzimljiva i aktivna vlast. Vrlo verovatna pobeda vlasti i novi ubedljivi i frustrirajući poraz opozicije; tako je uvek kada akteri ponavljaju isti scenario i slede već svima jasnu političko-medijsku praksu u svim izbornim ciklusima, svejedno da li su izbori redovni ili vanredni.
