Obznanjivanje redovnih godišnjih kandidatura za izbor novih članova SANU uvek izazove popriličan publicitet i komešanje u beogradskim čaršijama i mahalama. Naravno da ni izbor srećnika kojima će se posrećiti da postanu „besmrtnici“ ne može da prođe bez srpskih podela.
Općepoznato je, recimo, da su akademijina odeljenja za jezik i književnost i istorijske i društvene nauke pod kontrolom Slavskog Pojasa i Kitaj Goroda, dočim su tzv. naučna odeljenja - kost u grlu odeljenja za jezik i književnost itd. - uglavnom rezervisana za dame i gospodu iz Euromahale i Krugova dvojke.
Pre dve-tri godine su - najverovatnije zahvaljujući lobiranju i preglasavanju naučnog odeljenja - u SANU primljeni i neki (vrlo) značajni umetnici, koji se baš i ne uklapaju u sliku dobrog besmrtnog Srbina koji povazdan nariče nad hudom sudbinom ćirilice i malignim uticajima „kolektivnog Zapada“.
Slavski Pojas se tom zgodom zdravo ibretio - kako može scenograf biti akademik, pitao se - ali je stavljen pred svršen čin. Ove godine stvar se dodatno usložnila kad se jedan od novoprimljenih članova drznuo da kao kandidata predloži svetski poznatu konceptualistkinju Marinu Abramović.
Živo me je interesovalo ko li je to učinio, docnije sam doznao ime predlagača, ali ga ne pominjem; zašto da tipujem čoveka. Predlažući Marinu Abramović, predlagač je Matiju, Krestića i ostalu bratiju stavio na ljutu žeravicu. Jer, pazite, Marina Abramović je izuviše krupna figura da bi bila olako odbačena, s druge opet strane, Abramovićkina umetnička biografija je noćna mora za uticajne i ćudredne babojebe iz Odeljenja za književnost i istoriju.
Napred pomenutoj konzervativnoj - tačnije: konzervisanoj - bratiji podršku je tekstom u Večernjim novostima dao lično Aleksandar II Vulin, ostaje samo da se obezbedi podrška navijača Zvezde i neprimanje Marine A. će biti zapečaćeno.
Aleksandar II Abramovićki ne spori međunarodni značaj i ugled, ali ima stanovite zamerke. Možda Abramovićev jeste svetska - glagolji Vulin - ali nije naša. Kakva je to srpska umetnica koja izjavljuje: „Kada me ljudi pitaju odakle sam, nikad ne kažem iz Srbije, nego iz zemlje koja ne postoji“ i koja, kao da joj je to malo, dodaje da se „ne oseća ni kao Srpkinja ni kao Crnogorka“.
Ono šte me je ponajviše začudilo u Vulinovom krojenju kadrovske politike SANU jeste srazmerno uzdržan, netipičan za autora, maltene akademski ton njegovog tekstualnog uratka, kome su Večernje novosti otvorile stranice, da ne kažem baš - raširile noge.
Razlozi Vulinove uzdžanosti nisu tako misteriozni koliko izgledaju na prvi pogled. Nije, naime, nepoznato da se Marina Abramović visoko kotira na nekim mestima vrlo bliskim Najvišem Mestu, pa nije pametno preterivati. Nikad se ne zna. Možda „odozgo“ dođe naređenje da Abramovićka bude primljena i da posle - na pristupnoj besedi - poređa žilete, šila i bodeže na govornicu i izvede performans.
NE PROPUSTITE
