Divna i osećajna pesma Pabla Nerude - „Pas je umro“, pročitajte je, ukoliko već niste. Olakšaće vam trenutke kad osećate prazninu nakon što vas je napustio vaš ljubimac, a ljubav koja izbija iz svake Nerudine reči raznežiće svakoga, čak i političare.
Uvodim vam u tekst odmah na početku glavni lik, Zigija, crno-belog mešanca s Karaburme, petnaest godina uz pisca ovih redova. Pratio je moje promene posla, bio u svim kancelarijama, od Komiteta pravnika za ljudska prava, YUKOM-a, Kuće ljudskih prava do Fondacije za otvoreno društvo, čekao me da se vratim s Čivning stipendije u Velikoj Britaniji i brojnih službenih putovanja, obišao je Srbiju uzduž i popreko, nekad na zadnjem, a nekada na prednjem sedištu, suprotno propisima. Šetao je, sedeo i razgledao sve po galerijama, prijemima, ručkovima i večerama, pa i žurkama, čak je završio i u časopisu, pozirajući uz mene.
Nedavno je bio gost u mojoj kancelariji u HAVAS Adriaticu. Nekoliko puta samo prošao, nije ni stigao da se u njoj odomaći i vidi šta je to advertajzing i kakvi su ti kreativni ljudi s kojima radim.
U petnaestoj godini života prvi put je ušao u Evropsku uniju, u prijateljsku Mađarsku, da u Budimpešti gleda uređeni Gradski park i Trg heroja, gde je i naša ambasada. Uverio se da je dobro biti članica EU, ali mi to nikad nije stigao reći. Činjenica da je u Evropsku uniju ušao tek pred kraj života nadam se da nije proročanstvo i za mene i za Srbiju.
Pratio je mnoge medije, davao izjave, često pred kamerama, tj. ispod kamera na Crvenom krstu i po Beogradu. Jednom ipak nije ostao miran, pa se u vestima vidi kako mi se, dok govorim, rame vidno pomera. No, kamera nije uhvatila i Zigija, koji je u tom trenutku rešio da snažno povuče povodac i pokuša da pojuri nekog od četvoronožnih prijatelja.
Zamolio sam ga da izađe iz mog stana kad sam u njemu radio pripreme za dijalog vlasti i opozicije i kad su opozicioni i drugi prvaci dolazili na Krst da razgovaramo o tome kako će izgledati dijalog krajem jula 2019. godine, koje ćemo teme otvoriti i koje dokumente su pripremili CRTA i CESID. Da sam znao da će svi bacati kamenje na taj prvi pokušaj dijaloga u osvit bojkota, ostavio bih Zigija kod kuće, da brani stan od neznanaca, što je uvek rado radio.
Zigi je čak tokom tog dijaloga bio i oko Fakulteta političkih nauka. U obližnjoj Banjičkoj šumi su ga šetali dok smo se dogovarali o promeni pet članova Saveta REM-a, od kojih je dvoje od mene saznalo da podnosi ostavku na svoju nezavisnu poziciju.
Ovde želim i da zahvalim hiljadama onih koji su pre nekoliko godina nesebično i solidarno pomagali da pronađem odbeglog Zigija po celom Beogradu, u čudnom spletu okolnosti s čovekom koji ga je šutnuo i pojurio, a samo nakon nekoliko minuta trčanja tražio da mu dam 300 evra da ne kaže da ga je moj pas ujeo. Kad se sutradan čovek pojavio na vratima fondacije koju sam vodio, u novoj kancelariji u koju smo se tih dana uselili, morao sam da se zapitam kako zna ko sam i kako zna adresu fondacije koju nismo ni u APR-u, a ni na sajtu stigli da promenimo.
Tih 300 evra nije dobio, dobio je vladavinu prava i pravdu.
Buran pasji život, priznaćete, skoro do poslednjeg dana srećan, ispunjen ljubavlju i potpuno zdrav. Na kraju, nikako ne poredeći bezgraničnu ljubav i zaštitu koju sam dobijao od Zigija s Pablom Nerudom i njegovom bezgraničnom ljubavlju prema rečima, emocijama i demokratiji, ipak bih vam ostavio jedan znak pitanja. Za Pabla Nerudu se pre samo nekoliko meseci, 51 godinu nakon smrti, otvara istraga zbog mogućnosti da njegova smrt nije posledica raka, nego trovanja. Podsetiću vas, Pinoče je samo nekoliko meseci pre Nerudine smrti došao na vlast u Čileu, pa se može opravdano posumnjati da mu je zasmetao ovaj pesnik i slobodan čovek.
Vladavina prava i demokratija mogu zaštititi sve Nerude ovog sveta, a mogu zaštititi i ponekog Zigija. Propisi i pravila su tu da se poštuju, a slobode su tu da se osvajaju i brane. Čitajte i pesme Pabla Nerude, one nas oplemenjuju.
