BEOGRAD - Pad Aleksandra Rankovića je može se reći, jedan od najkontroverznijih događaja u istoriji komunizma u Srbiji i Jugoslaviji. On se desio pod još uvek nerazjašnjenim okolnostima.
Pokušali smo kod ljudi iz struke da saznamo, ko to još uvek, i 33 godine nakon smrti Josipa Broza ima interesa da skriva određene delove arhivske građe. Procedura za dobijanje mogućnosti uvida u neke dokumente iz tog vremena, do te mere je komplikovana, da se nameće pitanje „zašto“? Kome i danas smeta istina? Ali i zašto su još onda, 60-tih i 70-tih godina prošlog veka, neki delovi arhiva sistematski uništavani.
Naš sagovornik, gospodin Srđan Cvetković, naučni saradnik Instituta za savremenu istoriju, donekle ova dešavanja povezuje i sa čuvenim Brionskim plenumom i smenom Aleksandra Rankovića Leke. Dotadašnji bliski i odani saradnik Josipa Broza, Leka- kako su još zvali Rankovića, član je KPJ još od pre 2.svetskog rata, ali ne i zagovornik Informbiroa. Gospodin Cvetković govori:
Pad Aleksandra Rankovića je može se reći, jedan od najkontroverznijih događaja u istoriji komunizma u Srbiji i Jugoslaviji. On se desio pod još uvek nerazjašnjenim okolnostima i zapravo od pada Rankovićai nešto pre njega se može uočiti polako i na neki način rastakanje Jugoslavije kao države i rastakanja partije i službe bezbednosti.
Može se reći da je zapravo pad Rankovića predstavljao jedan krupan zaokret u nekoj državnoj politici i da su posledice njegovog pada zapravo procesi koji su kasnije usledili- procesi decentralizacije koja je išla ka konfederaciji države i ka njenom rastakanju.
Ranković je čovek koji je ipak bio jugoslovenskih ubeđenja. Sam je bio oženjen Hrvaticom. Ne samo da je bio privrženik te jugoslovenske ideje, već i lično vrlo odan Josipu Brozu Titu.
To je bio za njega jedan vrlo neočekivan događaj- sam taj Brionski plenum i njegov pad. On je napadan za prisluškivanje rukovodstva, što je bio nonsens, jer je sve te prislušne aparate ugradila i vojna služba i služba bezbednosti po nalogu samog Tita još uoči Konferencije nesvrstanih.
Konačno, ono što je još interesantno, ono što mu se još spočitavalo- to da je tokom posete Rusiji, bio primljen na jedan pompenzan način i da se u tim sovjetskim krugovima govorilo o njemu kao mogućem Titovom nasledniku. I sve to analitičari danas uzimaju u obzir i smatraju da je Ranković ipak čovek koji je uticao na partiju, čovek jakih jugoslovenskih opredeljenja, unitarističkih shvatanja.
Bio je trn u oku mnogima koji su bili za konfederalizaciju Jugoslavije i za njeno približavanje Rusiji- obzirom da je on uvek bio rezervisan prema zapadnim uticajima i otvaranju zemlje. On je bio i šef državne bezbednosti i nešto konzervativnijih uverenja
Pad Rankovića je značio i pobedu te konfederalističke struje u SKJ i konačno to se vrlo brzo videlo i kroz ustavne amandmane krajem 60-tih godina, stvaranjem pokrajina koje su imale atribute državnosti, potom Ustav iz 1974.godine, rastakanje državne bezbednosti u republičke itd.
Zašto materijali i arhivska građa iz tog vremena nisu dostupni(ji) široj- što naučnoj,to i laičkoj javnosti?U kampanji povodom pada Rankovića i njegovo obaranje tokom Brionskog plenuma, često se potezao argument zloupotrebe službe bezbednosti. Sa tim u vezi, došlo je do radikalnog preispitivanja arhiva tajnih službi i formirane su komisije za uništavanje arhivske građe.
Tada su mnogi kontraverzni dokumenti koji govore o naličju Titovog režima i uopšte rada državne bezbednosti – dakle, te komisije su uništile na stotine hiljada dosijea arhivske građe koja se nalazila u arhivima državne bezbednosti u periodu od 1966. do 1977.godine.
Radilo se o nekih 2.700.000 nečeg što se zvalo dosijei i tu je zapravo potpadala razna arhivska građa, i svelo se na svega 600.000 dokumenata posle te reforme, odnosno komisijskog uništavanja građe. Danas možemo samo pretpostavljati šta se tu krilo i šta je bilo u tim arhivima koji su uništeni 1966.godine.
To su verovatno neke od najkontraverznijih činjenica u vezi sa jugoslovenskim komunističkim rukovodstvom i tajnih službi koje se tiču represije i moguće odnosa prema Staljinu, SSSR itd. Uglavnom, ogromna količina građe je tada spaljena i uništena.
No i danas je primetno da se određeni delovi arhiva čuvaju i da je do određenih dokumenata gotovo nemoguće doći. Koje su to strukture ili ljudi na položaju kojima možda ne ide u prilog da se ovi delovi istorije obelodane?
Ovo što sam pomenuo da se dešavalo posle pada Rankovića, dešavalo se u više navrata- i sedamdesetih i osamdesetih, pa i krajem devedesetih, a odnosi se dakle na uništavanje građe. I taj problem otvaranja arhiva i suočavanja sa nekim negativnim stvarima iz prošlosti postoji i danas.
Nažalost, danas mnoge društvene i političke snage nedovoljno insistiraju ili se čak protive tako nečemu, smatrajući da bi to ugrozilo bezbednost države, potežući brojne bezbednosne argumente. Srbija je jedna od retkih država, gde još nije donesen zakon o otvaranju dosijea, gde u potpunosti nisu otvoreni ti tajni arhivi.
Po meni, tu su mnogi, pre svega politički intersi upleteni. Nije isključeno da još uvek ima tragova i repova ljudi koji su bili u tadašnjim službama, a da su danas upleteni u politiku i zapravo može se danas uočiti jedan dosta širok front ljudi koji na neki način ili blokiraju ili se nedovoljno zalažu da se otvore arhivi, da se istina o Titovom režimu, pa i o Miloševićvom režimu, o ulozi tajne službe i mnogih drugih faktora u događajima iz novije istorije Srbije i Jugoslavije iznesu na videlo.
Oni se mogu uočiti vrlo lako danas. U tom smislu bilo je očito na primer i tokom glasanja o zakonu o otvaranju arhiva. Može se uočiti da se malobrojne i malouticajne stranke danas u Srbiji zapravo zalažu za potpuno otvaranje arhiva i dosijea i da većina partija ima dosta rezrvisan stav. Taj je stav, po meni, definisan ideološkim i političkim pogledima, ali u velikoj meri, mislim da ima tog negativnog nasleđa, odnosno oni koji su nekada bili deo tih režima i danas na ovaj ili onaj način upleteni u politiku.
