Donald Tramp, najizgledniji republikanski kandidat na predstojećim predsedničkim izborima po svoj prilici nije genije diplomatije. Obamino nasleđe u mnogim delovima sveta je veoma konfuzmo a Trampovi izolacionistički impulsi duboko su ukorenjeni u istoriji američkog sagledavanja spoljnog sveta.
Donald Tramp neće postati sledeći američki predsednik – ove reči kojima je ugledni Ekonomist otpočeo opsežan članak o Trampovoj kampanji iz septembra prošle godine deluju danas krajnje neubedljivo. Posle niza uspeha na republikanskim preliminarnim izborima male su šanse da bilo ko od republikanaca može da ga pobedi – ono što im preostaje je pokušaj opstruiranja njegove kandidature.
Procene o Trampovim šansama na opštim izborima variraju. Međutim, činjenica da Tramp ima realne šanse otvara čitav niz pitanja o političkim načelima i smernicama koje bi vodile njegovo predsednikovanje.
Spoljnopolitičke teme su se, za sada, pokazale kao teren gde se Tramp ne snalazi najbolje. Serija nekompetentnih, slabo povezanih komentara, je jedino što stoji na raspolaganju kao naznaka o Trampovom viđenju američkog učešća u svetskim zbivanjima. Na internetu se nedavno pojavio protrampovski predizborni spot gde se – ismevajući Hilari Klinton – kao najveći neprijatelji SAD označavaju islamski teroristi i ruski predsednik Vladimir Putin! To istovremeno i onespokojava i zbunjuje s obzirom na vidno pogoršanje rusko—američkih odnosa i pozitivne komentare koji su jedan o drugome davali Putin i Tramp.
Ipak – iako daleke od bilo kakvog konzistentnog programa – Trampove opaske o spoljnoj politici oslikavaju neke karakteristike američkog sagledavanja sveta koje imaju duboke istorijske korene.
Granica
Po pitanju ilegalnih migranata Trampu su spremni da daju podršku i oni konzervativni glasači kojima po brojnim pitanjima nimalo nije simpatičan. Po svoj prilici znajući da je njegova glasačka baza ozlojeđena politički korektnim establišmentom koji negira i samo postojanje ovog problema Tramp je pitanje ilegalne migracije uvrstio među prioritete svoje kampanje. Kao rešenje za ilegalne imigrante iz Meksika Tramp nudi podizanje zida na američko—meksičkoj granici, projekta koji bi po svoj prilici koštao više desetina milijardi dolara. Povrh toga Tramp je u debatama sa svojim republikanskim oponentima istakao kako će prisiliti Meksiko da izgradi ovu džinovsku prepreku. Kako to misli da izvede nikome nije jasno – mada je u nedavnoj debati istakao kako je spreman da iskoristi meksički suficit u trgovini sa SAD kako bi ih prisilio da plate ovaj projekat.
Trampove izjave u vezi sa Meksikom su izgleda toliko iritantne da se oglasio i meksički predsednik Enrike Penja Nijeto koji je – potpuno nemaštovito – Trampov uspon uporedio sa Hitlerovim iz 30-ih godina prošlog veka. Trampova ideja o masovnoj deportaciji ilegalnih imigranata dovela bi po svoj prilici do teških ekonomskih gubitaka u poljoprivredi i građevinskoj industriji kao i u slabije plaćenim uslužnim delatnostima pa su vrlo slabi izgledi da ona bude realizovana čak i ako se Tramp useli u Belu kuću.
Džejms Traub, jedan od urednika prestižnog časopisa Forin Polisi, istakao je kako je Zid – u bukvalnom i metaforičkom smislu kao obeležje izolacionizma – središnje mesto Trampovog razumevanja spoljne politike. Prema njegovim rečima Hilari Klinton će morati da uloži mnogo napora kako bi uverila Amerikance kako je globalno liderstvo i dalje važno.
Protiv Obaminog bliskoističnog nasleđa
Međutim, američko svetsko liderstvo koje očito godi američkim liberalima imalo je u nekim delovima sveta razarajući uticaj. Na Bliskom istoku, neuralgičnoj tački geopolitike, gde je ono oprobano kroz više direktnih vojnih intervencija situacija je i dalje izrazito nestabilna. Trampovi kritičari nisu laskavi kada komentarišu njegove opaske o bliskoistočnim pitanjima. Tako, na primer rabin Rik Džejkobs, predsednik Unije za reformisani judaizam iz Njujorka, navodi: Da budemo iskreni, nisam siguran da iko može biti siguran da li on ima jasnu, koherentnu politiku u vezi sa Bliskim istokom. Ovo je verovatno tačno. Ali je vrlo upitno da li bilo ko od vodećih američkih političara ima bilo kakav predlog koji bi poboljšao situaciju u regionu
U osvit nastanka Islamske države i rasplamsavanja građanskih ratova u Libiji, Siriji i Iraku Obama je ukazao da je vreme da se napravi zaokret u američkoj politici od odbrane ključnih američkih interesa – kao što su ''borba protiv terorizma'' i podrška Izraelu – ka promovisanju vrednosti poput slobode govora, slobode veroispovesti i prava žena. Američka podrška često imaginarnim liberalnim strujama u Arapskom proleću trebala je da prati ovu agendu. Ispostavilo se, kako su cinici ukazivali, da podrška obaranju egipatskog predsednika Hosnija Mubaraka može lako da nalikuje podršci padu iranskog šaha iz 1979. godine koga je nasledio ajatolah Homeini i koji je naglo zaoštrio odnose sa SAD. 
Iranska politika je deo Obaminog spoljnopolitičkog nasleđa koji Tramp kritikuje sa puno žestine. Naime, nakon što je iranska regionalna moć porasla usled podrške opstanku na vlasti Bašara el Asada i čvrstog vezivanja sa Irakom američka administracija je prihvatila nuklearni dogovor sa islamskom republikom. Međutim, konzervativni kritičari su odmah ukazivali na manjkavosti ovog sporazuma i tobožnju preteranu popustljivost. Jašući na talasu ovakvih kritika Tramp je u više navrata isticao da je reč o najgorem sporazumu u istoriji.
Iran ne privlači Trampovu pažnju samo kada je po sredi nuklearni sporazum postignut prošle godine. Naime, kada je iranska mornarica u januaru zarobila nakratko desetoricu američkih mornara Tramp se na društvenim mrežama oglasio rečima da su američki vojnici prošli kroz pakao i da neće dozvoliti takvo ponižavanje Amerike bilo gde u svetu. Ranije je, u vezi sa zatočenim Amerikancima u Iranu, izjavio da bi on ovakve situacije rešio u najkraćem roku u američku korist.
S druge strane Trampovo mišljenje o Islamskoj državi je nedvosmisleno i on je voljan da Islamskoj državi nanese poraz. Međutim, Tramp nije šire obrazložio način na koji bi to izveo a njegova generalna nespremnost da se izdvoje nova sredstva za strane intervencije ukazuje da bi u borbi protiv ISIL-a veća uloga bila prepuštena američkim bliskoistočnim saveznicima. Ipak, stav tih saveznika prema ISIL-u je u najmanju ruku vrlo upitan.
Parafraza Trampovih reči da ako ne možemo da uzmemo njihovu naftu nemamo šta tu ni da tražimo otprilike sažima izostanak agende kako bi trebalo regulisati situaciju na kriznim područjima.
Rvanje sa divovima: Kina i Rusija
Jedan od stubova Trampove kampanje je i insistiranje da se Amerika nalazi u izrazito nepovoljnom položaju u ekonomskim odnosima sa Kinom, da Kina krade američke poslove u proizvodnim delatnostima i da novim pregovorima – za šta je sam Tramp samoproklamovani ekspert – treba da se uspostave odnosi na novim osnovama.
Trampovo ukazivanje na tobožnje loš američki položaj prema Kini ima jasno određenu ciljnu grupu u predizbornoj kampanji. Naravno, reč je o plavim mantilima koji su osetili pritisak na svoja radna mesta i sužene poslovne mogućnosti kako je Kina doživljavala uspon kao svetska trgovinska supersila. Zapravo, kinesko-američki odnosi jedna su od najsloženijih tema u svetu spoljne politike i nikako se ne mogu svesti na krilatice da je reč o američkom iskorišćavanju ili – kako se ponekad navodi – o prodaji bezvrednog američkog novca za kinesku robu. Kako se sve veći deo svetske trgovine koncentriše na visokoprofitabilne usluge u industriji zabave ili informatičkoj industriji važan parametar je da SAD u ovom sektoru ne ostvaruju trgovinski deficit još od 70—ih godina.
Tramp sigurno preteruje kada navodi da SAD gube svoju industrijsku bazu i poslove a posebno je problematična tvrdnja da je ovo neposredno povezano sa kineskim privrednim usponom. SAD su vrhunac zaposlenih u proizvodnim zanimanjima imale 1979. godine, godinama pre kineskog ekonomskog uspona. Istina je da je preko 2 miliona proizvodnih radnih mesta izmešteno prethodnih godina iz SAD u Kinu ali i ovaj trend se u zadnje vreme menja.
Poskupljenje kineske radne snage i neki tehnički aspekti industrijske proizvodnje doveli su do toga da se proizvodna radna mesta sele iz Kine u SAD. Ako Donald Tramp kao američki predsednik planira da vraća radna mesta u SAD igraće ulogu epigona sadašnjih ekonomskih procesa a ne radikalnog reformatora.
Za razliku od Kine o kojoj iznosi uglavnom negativne stavove kada govori o Rusiji Tramp je mnogo ambivalentniji. Komplimenti upućeni ruskom predsedniku kao izuzetnom lideru vrednom poštovanja, kao što je ukazano na početku članka, nisu sprečili da se Rusija u Trampovoj kampanji označi kao jedna od najvećih pretnji po američku bezbednost! Ova poruka bi se, u širem planu, pre mogla razumeti kao predizborni eksces nego ozbiljno izrečena antiruska provokacija. Kada je 17. decembra prošle godine Vladimir Putin nazvao Trampa blistavom i talentovanom osobom Trampov tim je odgovorio saopštenjem da je velika počast kada takve reči dođu od čoveka koga duboko uvažavaju u njegovoj zemlji i da oseća kako bi Rusija i Sjedinjene Države trebalo da sarađuju u obostranom interesu na uvrđivanju međunarodnog poretka.
U nedavnom intervjuu uredništvu Vašington Posta gde je izneo do sada svoje najdetaljnije razumevanje spoljne politike Tramp je ukazao da su SAD daleko manje od drugih država NATO pogođene krizom u Ukrajini i da te države ne rade ništa kako bi tu obezbedile svoje pozicije. Zašto smo mi oni koji uvek vode i to potencijalno ka trećem svetskom ratu sa Rusijom? – pitanje je koje ozbiljno odzvanja u vreme kada su američko-ruski odnosi na vrlo niskom nivou.
Problematični saveznici: Izrael, Japan i NATO
Tradicionalno, 21. marta kandidati za predsedničke izbore su u Vašingtonu govorili o svojim spoljnopolitičkim gledištima. Tu je i Tramp bio najopširniji a njegova gledišta o američim saveznicima širom sveta, uključujući i čitav savez NATO, izazvala su priličnu buku među prointervencionističkim pripadnicima establišmenta. Tramp je, između ostalog, rekao da planira da SAD ostave plitak trag u svetskim zbivanjima i da je svrsishodnost savezničkih odnosa kojima su premrežile dobar deo sveta vrlo upitna. Interesantno da Tramp vrlo dosledno zastupa ovakvo gledište: novinar Tomas Rajt ukazao je na opširan intervju koji je još 1987. godine dao Njujork Tajmsu u kome je kritikovao spoljnu politiku Ronalda Regana i njegovu preteranu upletenost u svetska zbivanja. Tramp nema visoko mišljenje o američkim saveznicima. Po njegovom mišljenju i oni, poput Kine i Meksika, zloupotrebljavaju američku dobroćudnost i iskorišćavaju američke resurse. Tramp je doveo u pitanje Japansko-američki ugovor o odbrani iz 1960. koji je jedan od stubova američke politike u regionu pslednja pola veka. Medijski mejnstrim oštro je kritikovao ova gledišta.
Pojedini novinari ukazali su da je Japan, važan američki saveznik na Dalekom istoku, poslednjih godina sve više involviran u zajedničke bezbednosne operacije – vlada premijera Šinza Abea uspela je da izdejstvuje usvajanje zakona prema kome Japan ima pravo da učestvuje u odbrani svojih saveznika, uključujući i SAD. Pored toga ova država je pomagala američke operacije u Avganistanu, dala svoj doprinos okupaciji Iraka i antipiratskim operacijama u Adenskom zalivu.
Intervencionisti su postavili pitanje posledica bezbednosnog vakuuma koji bi ostao iza eventualnog američkog povlačenja i da li bi SAD mogle da računaju na postizanje boljeg položaja u regionu ako od sebe odvrate savezničke države čiji su odnosi sa Kinom zaoštreni. Trampovo mišljenje o NATO je takođe u duhu svedenog američkog angažmana. Iako ne dovodi u pitanje članstvo u ovoj organizaciji smatra da SAD više nisu sposobne da u tolikoj meri učestvuju u njenom finansiranju i da drugi savezici daju isuviše skroman doprinos zajedničkim bezbednosnim ulaganjima – što je verovatno tačno kada su u pitanju mnoge evropske države skromnih vojnih budžeta.
U spomenutoj izjavi o Ukrajini Tramp se zapitao zašto se evropski saveznici ne pozabave ozbiljnije ovim pitanjem već sve proble prepuštaju Amerikancima.
Ali ono što je izazvalo najviše pažnje su Trampove izjave o Izraelu. Tramp je ranije govorio kako hoće da odigra ulogu neutralnog momka u palestinsko—izraelskom sukobu i da postigne dogovor svih dogovora u vezi sa ovim pitanjem. Za konzervativne republikance ovakvo gledište je neprihvatljivo. Hilari Klinton, koja vodi u demokratskoj trci za predsedničkog kandidata, nije otvoreno kritikovala ovaj Trampov stav – pošto je prizraelska naklonjenost njenih birača umerenija – ali je ukazala da Americi nije potreban kandidat koji isuviše često menja mišljenje o ovom važnom pitanju. Tramp je pred uticajnom izraelskom lobističkom grupom 21. marta izneo nešto izmenjeni stav o Izraelu koji je i pored toga daleko od republikanske ortodoksije.
Koreni spoljnopolitičkog trampizma
Tramp smatra da je era kada je Amerika učestvovala u izgradnji drugih nacija okončana. SAD ne raspolažu dovoljnim sredstvima za tako nešto i moraju se okrenuti vlastitoj izgradnji. Američki izolacionizam nije spoljnopolitička novost – zapravo pre hladnoratovske ere on se može označiti i kao dominantna struja u američke spoljne politike. To nije izolacionizam osione američke elite – koja sa prezirom gleda na navodni evropski kolektivizam a sa saosećanjem na istočnjačku zaostalost.
Reč je o izolacionizmu inspirisanom političkim sentimentima širih slojeva – onih koji veruju da su njihovi poslovi i materijalni položaj ugroženi nelojalnom stranom konkurencijom. Oni dele prezir prema spoljnom svetu karakterističan za novu desnicu (kao i njen vokabular) iz 70—ih godina prema kojoj su Sjedinjene Države bile okružene, kako navodi istoričar Od Arne Vestad, ciničnim i sebičnim Evropljanima, drskim japanskim špekulantima i neodgovornim i korumpiranim liderima Trećeg sveta. Ali za razliku od nove desnice koja je zagovarala manju zavisnost od spomenutih činilaca uz odlučujući uticaj u svetu Trampove pristalice sklone su suprotnom rešenju. I kao što crpi znatnu podršku širokim nezadovoljstvom prema otuđenom političkom establišmentu Tramp sa podjednakim uspehom eksploatiše i nezadovoljstvo američkim spoljnopolitičkim angažmanom.
U dosadašnjoj kampanji oslanjao se uglavnom na svoj instinkt i trenutnu inspiraciju, podilazeći nezadovoljstvu politikom Obamine administracije. Tramp je, prema sopstvenim rečima, bio svoj najpouzdaniji spoljnopolitički savetnik.
Krajem marta Tramp je predstavio i članove svog spoljnopolitičkog tima. Reč je o Vejlidu Fersu, stručnjaku za antiterorizam, Džordžu Papadopulosu koji se bavi energetskim pitanjima, Džo Šmicu i generalu Kejtu Kelogu.
Nisu u pitanju najprominentniji stručnjaci za spoljnopolitičku problematiku pa njihovi širi stavovi kao ni precizna uloga u Trampovom timu još uvek nisu poznati. S obzirom na tragove američkog svetskog liderstva, zid u metaforičkom smislu možda i nije loša spoljnopolitička agenda.
Možda ne za SAD, ali verovatno da za dobar deo sveta. Za Srbiju je reč o verovatno jedinoj dobroj opciji na predstojećim američkim izborima.
(Katehon)
