Dejtonski sporazum, nakon tronedeljnih pregovora, parafirali su tadašnji predsednici Srbije Slobodan Milošević, takozvane Republike BiH Alija Izetbegović i Hrvatske Franjo Tuđman.
Američka Centralna obaveštajna agencija (CIA) skinula je pre nekoliko godina oznaku tajnosti sa stotine hiljada stranica dokumenta, među kojima poseban odeljak čine one pod oznakom „rat u Bosni“.
U dokumentima pod oznakom AR 70-14 1OCT201 američki agenti prepričavaju kako su akteri iz bivše Jugoslavije uživali i provodili se dok je od njihovih odluka zavisila sudbina miliona ljudi.
Tako je američkim agentima bila zanimljiva informacija da su pregovarači bivše SFRJ jeli dok su razgledali američke avione razarače B-52, nevidljivi F-117, ispod čijih krila su se nalazile rakete „tomahavk“. Obilasku su prisustvovali Kristofer Hil (u to vreme američki ambasador u Srbiji), Momčilo Kraišnik, Slobodan Milošević, koga oslovljavaju sa Slobo, Haris Silajdžić.
Zaključak je bio da se pregovarači nisu ni pomerili s mrtve tačke, te da je jedan od pregovarača Volfgang Išinger proveo dva sata u razgovoru s Miloševićem.
Agenti CIA otkrivaju i da je Izetbegović imao potpuno različito mišljenje od Slobodana Miloševića. Navode da je Mo (Momčilo Kraišnik) pozvao bosansku delegaciju u Luisvil na fudbalsku utakmicu.
Takođe, u pomenutom dokumentu navodi se da su Slobodanu Miloševiću dopremljeni jastozi iz Mejna jer je organizovao večeru na kojoj je bio domaćin.
"Tokom večere Milošević nas je sve redom analizirao", piše u belešci CIA.
SVE TAJNE DEJTONA
O Dejtonu je pisao i Nebojša Vujović, diplomata i šef Misije SRJ u Vašingtonu 90-ih godina prošlog veka i jedan od članova jedanaestočlane srpske delegacije. On je sačekao da prođe dvadeset godina važenja državne tajne i onda rešio da nas provede kroz zamršeni lavirint mučnih pregovora.
Bez namere da tumači, komentariše i zaključuje, Vujović u knjizi „Poslednji let iz Dejtona – pregovori iza zatvorenih vrata“ iz ugla svedoka i neposrednog aktera faktografski otkriva tronedeljnu dramu u kojoj rediteljsku palicu drže Amerikanci, a zavađeni balkanski lideri pokušavaju da budu nešto više od pukih statista.
Milošević bio glavni
Između vojnih paviljona šetali su Slobodan Milošević, Milan Milutinović, Jovica Stanišić; Alija Izetbegović, Muhamed Šaćirbej i Haris Silajdžić u Alijinom apartmanu teraju mak na konac zahtevajući nemoguće; Franjo Tuđman drži Miloševiću stranu; hodnicima špartaju američki oficiri za vezu između pregovaračkih strana – da pripomognu ali i da zavrnu ruku; kad zaškripi buldožerska diplomatija Ričarda Holbruka, svrati i državni sekretar Voren Kristofer da svojim autoritetom pogura stvari; u jednom hotelu u blizini svoju šansu čeka Ibrahim Rugova; članovi delegacija se, kad uhvate vremena, relaksiraju u dejtonskim klubovima gde Jovica Stanišić „drži čas“ gitare; kupuju se cipele za Miru Marković...
"Milošević je bio glavni pregovarač i lično sam ga doživeo kao čoveka koji je mogao da nosi teret. Možda je unutra imao nekih slabosti ali se nisu mogle videti. Nekad bi u toku pregovora znao da me upita: „A kako će ovi tvoji prijatelji Amerikanci reagovati?“, što znači da je imao ono što se zove zadrška u mišljenju, ali je to uspešno skrivao. Hrvati su bili relaksirani, sve svoje su bili već završili i tamo su bili kao na izletu, ali je Franjo Tuđman bio vrlo kooperativan. Kada smo otišli kod njega na kafu i kolače i sa predlogom da bar Srbi i Hrvati potpišu sporazum, on je odmah pristao. I da nije bilo tog zajedničkog Slobinog i Franjinog pritiska, muslimani ne bi prihvatili sporazum. Ponašali su se kao razmažena deca koja su mislila da su u Dejton došla po lizalicu, a ne na pregovore. Bili su ubeđeni da je Amerika na njihovoj strani i da će im sve završiti. Amerika im je dosta toga završila, ali morali su i oni da budu kooperativni", podseća Vujović.
Brda na poklon
Vujović je to u knjizi ilustrovao vrlo upečatljivom epizodom u kojoj Voren Kristofer traži od Miloševića da se kao simboličan gest i ustupak, muslimanima daju brda oko Sarajeva sa kojih su Srbi pucali na grad.
„U redu. Daću. Nek nas to košta pola do jedan procenat, ali neka to bude poslednja stvar koju od nas traže“, rekao je Milošević, a Kristofer je uzvratio da ne zna da li će to biti poslednji zahtev muslimana, ali da će biti poslednji koji će on nama preneti u njihovo ime.
Međutim, u jednom drugom slučaju Milošević nije popustio i to nas je koštalo bombardovanja i problema sa Kosovom. Naime, američko rukovodstvo je imalo ideju da se u Dejtonu reši i ovaj problem pa su preko Nebojše Vujovića poslali Miloševiću nacrt sporazuma koji je predviđao široku autonomiju za Albance, izgradnju njihovih institucija koje su bili napustili, smanjivanje centralizovanog uticaja Beograda, ali je to rešenje podrazumevalo ostanak Kosova u okviru Srbije. Milošević je to odbio. Pre toga, niko nije imao hrabrosti da mu odnese dokument koji je Vujović prvo doneo ministru spoljnih poslova Milanu Milutinoviću koji ga je pogledao i rekao: “Je l‘ ti hoćeš da mene Sloba ubije? Idi, sam ga odnesi i sretno ti bilo”.
Nezahvalna dužnost pripala je Vujoviću, a kako je to izgledalo on plastično opisuje u knjizi.
Propuštena šansa
“Milošević je pročitao dokument i ljutito ustao. Zatim je zgužvao papire i gađao me njima u glavu: ’Je l’ se oni to sa mnom zaje*avaju? Pa šta oni misle, ko sam ja, kakvo Kosovo, to je unutrašnje pitanje Srbije, ne dolazi u obzir. Reci tim svojim vašingtonskim prijateljima da ne dolazi u obzir da se sa mnom zaje*avaju. Jer ako se budu zaje*avali, dobiće dobro zaje*avanje!’”
Vujović je one zgužvane papire vratio američkom posredniku Barliju koji mu je rekao: “U redu, Nebojša, ja ću da informišem američku delegaciju... Samo mislim da je ovo možda propuštanje poslednje šanse da se situacija reši na uravnotežen, balansiran, opšteprihvatljiv način i da će nevolja tek da dođe”.
Nažalost, bio je u pravu.
Propustili smo veliku šansu. Tada se moglo izvući rešenje za Kosovo koje je zaista bilo po formuli „više od autonomije a manje od nezavisnosti“. Izgubili smo ozbiljnu priliku da se oslonimo na pragmatizam i nasledstvo Kisindžerove političke doktrine, a ne da uletimo u makaze politike Bžežinskog, koju je oslikavala rečenica „Povuci ih jako za m..a u pravcu u kojem želiš i slediće te“. Dakle, primeni silu kad moraš, jer bez sile nećeš postići rešenje. Mi smo, nažalost, izabrali ovo drugo. Kada sam razgovarao sa Kisindžerom poslednji put, u oktobru mesecu 1998. godine, i pitao ga šta nam sledi, rekao mi je: „Ispustili ste priliku u Dejtonu. Sad će vas udariti“. Tako je i bilo - kaže Vujović.
On ipak napominje da su, što se tiče BiH, u Dejtonu srpski pregovarači izvukli maksimum.
"Stvorili smo drugu srpsku državu koja nije nezavisna, ali Republika Srpska ima sve atribute vidljivosti i postojanosti", zaključuje Vujović.
Mape na salvetama
Glavni akter ovih pregovora, u svojstvu pomoćnika državnog sekretara SAD, bio je Ričard Holbruk. Načini na koji je lidere Bošnjaka, Srba i Hrvata privoleo da potpišu sporazum ni do danas nisu do kraja rasvetljeni, pa se javnost decenijama bavi detaljima dogovora. Neke od tih priča bave se ponoćnim sastancima u pidžamama, Miloševićevim crtanjem mapa BiH na salvetama... Vujović je govorio o tome kako su se u Dejtonu crtale mape, a navodi i da je Milošević dobro ispregovarao kako Sarajevo ne bi postalo poseban entitet.
“Kao što imamo Di-Si (DC - Vašington) kao poseban distrikt, ne pripada ni Virdžiniji, ni Merilendu, dakle imate Republiku Srpsku, imate Federaciju, imate Sarajevo. Milošević je sjajno reagovao i rekao da to ne dolazi u obzir. Pred mojim očima je pocepao dokumenta jer bi time bi muslimani ili Hrvati imali dva glasa, time bi se izgubila važnost i postojanost RS“, dodao je Vujović.Govorio je o tome kako su se u Dejtonu crtale mape, a navodi i da je Milošević dobro ispregovarao kako Sarajevo ne bi postalo poseban entitet.
“Kao što imamo Di-Si (DC - Vašington) kao poseban distrikt, ne pripada ni Virdžiniji, ni Merilendu, dakle imate Republiku Srpsku, imate Federaciju, imate Sarajevo. Milošević je sjajno reagovao i rekao da to ne dolazi u obzir. Pred mojim očima je pocepao dokumenta jer bi time bi muslimani ili Hrvati imali dva glasa, time bi se izgubila važnost i postojanost RS“, dodao je Vujović.
Poslednji dan pregovora
U studiji "Tajna istorija Dejtona: Američka diplomatija i bosanski mirovni proces 1995" Dereka Šolea i Beneta Frimana opisuje se i drama poslednjeg dana pregovora.
Tog jutra Milošević je odlučio da prelomi i potpiše sporazum sa Franjom Tuđmanom, nezavisno od stava bošnjačke delegacije. Navodno je na snegu, bez kaputa, na parkingu pored vojne baze čekao i insistirao da ovu ideju predstavi Kristoferu Hilu i Ričardu Holbruku. Kada je američka delegacija odbila ideju, Milošević je izneo poslednju ponudu: da se status Brčkog ostavi za kasnije, kad će biti rešen međunarodnom arbitražom, što je Tuđman prihvatio. Kristofer i Holbruk su tada otišli u bosanske prostorije gde su se u Izetegovićevom apartmanu sastali s liderom Bošnjaka, te Harisom Silajdžićem i Muhamedom Šaćirbejom.
"Ovo je nepravedan mir, ali moj narod treba mir", rekao je nevoljno Izetbegović, i time je sporazum praktično dobijen.
Hil i Holbruk su požurili da dogovor stave na papir, a obavestili su i predsednika Bila Klintona, koji je doleteo u Dejton da potpiše sporazum. Međutim, Holbruk je navodno rekao Klintonu:
"Gospodine predsedniče, vi ne želite da budete blizu ovih ljudi danas. Oni su divlji."
Klinton je objavio potpisivanje sporazuma iz Bele kuće.
"Pao u komu"
Neposredno pre potpisivanja odvijala se drama i unutar srpske delegacije: Slobodan Milošević je tek tada predočio dogovorene mape bosanskim Srbima.
Kad je Krajišnik video mapu... - onesvestio se. Upitan šta se desilo, Milošević je rekao: "Pao je u komu".
Baba iz Goražda
Kad su pregovori završeni, Vujović je otišao u centralnu komandu vazduhoplovne baze kod generala Veslija Klarka, koji će mu pokazati nešto zbog čega je ostao bez reči. Klarkov ađutant je uključio monitor i satelitske snimke:
“Najpre sam video zemaljsku kuglu, zatim polako obrise svih kontinenata, pa onda u krupnom planu Evropu, pa onda Balkan, BiH i onda grad. General Klark je rekao: “Evo, ovo je Goražde... Sada ćemo da zumiramo lica”.
Zumirali su jedan balkon na kojem je stajala starica. Jasno sam video njeno izborano lice. Ostao sam zapanjen. Klark mi je rekao: ”Vidite kako mi pratimo sve što se dešava u BiH. I kad vam kažemo da se negde dogodilo vojno nasilje, mi to, svakako, u potpunosti dokumentujemo”.
Kurir.rs/Blic/RTV
NE PROPUSTITE
