Njemu je, kažu, politički najviše odgovarala eskalacija nasilja u Gazi (donekle odgovara i Hamasu, ali to je druga priča).
Jer da nije bilo tog nasilja, Netanijahu bi verovatno već bio bivši premijer, odnosno izgubio bi vlast koju je imao od 2009. (uključujući i mandat od 1996. do 1999, Netanijahu ima četiri mandata premijera i ukupno 15 godina premijera).
Štaviše, mnogi su uvereni da bi u tom slučaju Netanijahu bio na dobrom putu do - zatvora. Ili bar u sudnicu. Optužnica za korupciju, prevaru i zloupotrebu položaja - za koju mu preti do 13 godina zatvora - podignuta je prošlog januara. Suđenje je potom odloženo pandemijom, a sada bi sukob u Gazi i političke posledice tog sukoba mogli Netanijahuu kupiti više vremena za suočavanje sa pravdom.
Neverovatno kako su mu se stvari poklopile.
Izrael dve godine nije mogao da formira vladu. Za to vreme izraelski građani su četiri puta izlazili na birališta, ali svaki put bi zaostao zastoj, bez jasnog pobednika: ni Netanijahu ni opozicija neće moći da formiraju većinu u Knesetu, a time ni funkcionalnoj vladi. To je bio slučaj i nakon poslednjih izbora u martu, kada je Netanijahu dobio mandat od izraelskog predsednika Reuvena Rivlina da formira vladu, ali to nije uspeo. Njegov rok istekao je 4. maja.
Ali za razliku od prethodnih izbora, sada se dogodilo da opozicija ima realne šanse da stvori stabilnu većinu: lider opozicije, centrist Iair Lapid iz stranke Iesh Atid, uspeo je da dogovori savez sa nekoliko partija levog centra, uključujući izraelsku arapsku Partija., Ali i Iasminina stranka radikalnog jevrejskog nacionaliste Naphtalija Bennetta.
Činilo se da je Lapid na ivici formiranja većinske koalicije koja će konačno svrgnuti sa trona 72-godišnjeg Netanijahua i poslati ga u ropotarnicu istorije, prebacivanjem na izraelske sudove.
A onda su 7. maja u Jerusalimu izbili „iznenada“ veliki neredi koji su se ubrzo proširili na Gazu i Zapadnu obalu, kao i izraelske gradove naseljene većom arapskom manjinom. Ovo nasilje slomiće nesuđenu koaliciju: napustiće ga prvo Arapi, a zatim jevrejski nacionalisti.
Ovde je važno napomenuti da su neredi u Jerusalimu (koji su bili okidač za Hamasovo raketiranje izraelskih gradova) započeli nakon niza provokativnih poteza izraelske policije: koja je skandirala „Arapima smrt!“. - na planiranje deložacija nekoliko palestinskih porodica iz okruga Šeik Džarah u istočnom Jerusalimu.
A vrhunac je bio upad izraelske policije u najsvetiju džamiju Al-Aksa u petak, 7. maja (petak je sveti dan u islamu, a ovo je bio poslednji petak svetog meseca Ramazana), uz izazivanje šoka bombe na prisutne vernike.
Da je neko otkrio šta bi Palestince najviše razbesnelo, učinio bi tačno sve što je Netanijahuova policija učinila: da na sveti dan svetog meseca oružjem napadne najsvetije palestinsko mesto.
Netanijahuov plan je uspeo: Palestinci su besno izašli na ulice i sukobili se sa policijom, Hamas je počeo da gađa rakete iz Gaze, a ID je reagovao bombama širom Gaze. Iznenada je izbio pravi mali rat, a koalicija koja je trebala dobiti Netanijahuovu glavu samo se raspadala u tišini.
Izraelski Arapi su prvi napustili pregovore, u znak solidarnosti sa svojim sunarodnicima iz Gaze. A onda se jevrejski nacionalista Naftali Benet povukao iz pregovora, tvrdeći da zbog „vanrednog stanja“ u izraelskim gradovima odustaje od koalicije sa Lapidom i vraća se pregovorima sa Netanijahuom.
I tako je izraelski premijer ostao u sedlu.
„Onog trenutka kada je izbio požar, vlada promena je umrla i Netanijahu je oživeo“, piše izraelski list Maariv, a na direktnu vezu između eskalacije nasilja i sloma antinetanijahu koalicije ističu politički naučnik sa Hebrejskog univerziteta u Jerusalimu Gail Talshir
„Oni su samo želeli imevi predsednik i recite, 'Postigli smo dogovor, imamo koaliciju.' Neredi su došli tačno na vreme da spreče promenu vlasti u Izraelu “, rekao je Talšir za Vašington Post.
Iako Lapid ima još dve nedelje za formiranje vladajuće koalicije, izraelski analitičari mu daju malo šansi. Po svoj prilici, Izrael će takođe pobediti na petim izborima u dve godine, koji bi mogli biti održani kasnije ove godine.
Drugim rečima, rat u Gazi omogućio je Netanijahuu da politički preživi kao premijer i da odgodi suđenja protiv sebe za najmanje još šest meseci. Cena - prava sitnica. Nekoliko stotina mrtvih Palestinaca i desetak mrtvih Jevreja. Nikad jeftinije. Ako neko misli da rat ne može izbiti samo zbog želje jednog čoveka da zadrži vlast, donosimo vrlo sličan primer iz nedavne prošlosti, takođe sa Bliskog istoka. Glavna uloga u to vreme bio je moderni sultan Redžep Tajip Erdogan, koji je Turskom vladao 18 godina: od 2003. godine kao premijer, a od 2014. kao predsednik.
Priča o kojoj govorimo datira iz 2015. godine, kada posle junskih izbora Erdoganova partija pravde i razvoja (AKP) prvi put posle 13 godina nije uspela da formira vladu: iako je relativni pobednik sa 41 odsto glasova, AKP je osvojila 258 mesta, što nije bilo dovoljno za parlamentarnu većinu (turski parlament ima 550 mesta, a većini treba 276 članova).
Drugo mesto, sa 25 odsto glasova, pripalo je Kemalističkoj stranci CHP (sa 131 mandatom), a najveće iznenađenje je bio visok rezultat kurdske stranke HDP, koja je sa 16 odsto osvojila 80 mesta, gotovo trostrukim skokom sa izbora. iz 2011. (tada je dobila manje od šest odsto glasova). Samo je radikalna desničarska stranka MHP (13 posto, 79 poslanika) prešla izborni prag od deset posto, a preostala dva mjesta imali su poslanici koji su dali ostavku na svoje stranke i postali nezavisni.
Bio je to veliki poraz za Erdogana, čija je AKP u poslednjih 13 godina uvek imala apsolutnu većinu u parlamentu. Štaviše, na novim izborima, zakazanim za novembar iste godine, mnogi su očekivali dalji pad rejtinga Erdoganove stranke.
A onda je, „iznenada“, izbili nasilje na ulicama turskih gradova: usledili su misteriozni teroristički napadi - najveći su bili u Ankari i Suruci - i u zemlji je zavladala nesigurnost.
Erdogan je za napade optužio Kurdistansku radničku partiju (PKK) i poslao vojsku da bombardira kurdska uporišta na istoku zemlje, kršeći primirje iz 2013. godine. Tako se Turska preko noći, neposredno pred nove izbore, našla u ratu protiv kurdske manjine.
Erdoganova ratna taktika pokazala se isplativom: na novim izborima u novembru njegova AKP osvojila je 49,5 odsto glasova, dajući mu apsolutnu većinu od 317 mesta, a AKP je uspela da formira jednopartijsku vladu, što je bio Erdoganov cilj. Cena - prava sitnica. Par stotina mrtvih Kurda i nekoliko mrtvih turskih vojnika. Nikad jeftinije.
U poređenju sa prvim izborima u junu, pre bombardovanja kurdskih pozicija, kurdski HDP je pao sa 16 na 11 odsto glasova (sa 80 na 59 poslanika), ali krajnje desničarski MHP je prošao najgore, bukvalno prepolovivši broj Poslanici u odnosu na jun.: Od 79 do 40 poslanika.
I to je bio glavni efekat Erdoganovih bombi na Kurde: tim ratnim manevrom osvojio je polovinu radikala u zemlji, koji su sada glasali za njega umesto za MHP. Baš kao i nakon bombi Netanijahu u Gazi, izraelski radikal Naftali Bennet odustao je od centrističke koalicije i priklonio se Netanijahuu.
Ovo je desničarski recept Bliskog istoka: ako ne možete da formirate vladu, morate bombardirati najveću nacionalnu manjinu i privući ćete krajnju desnicu na sledećim izborima. Pišem Netanijahuu, sećam se Erdogana.
Kurir.rs/Slobodna Dalmacija
NE PROPUSTITE
