Zbog boje kože, imena, akcenta i etničkog porekla postao sam autsajder. U Americi, mom novom domu, očigledno su mnogi mislili da obožavam krave i majmune, nazivali su me prljavim, ružnim i glupim. Ovi atributi su prihvaćeni kao činjenica, priča za Njuzvik Abu Gupta, koji je kao mali iigrirao u SAD, a danas je aktivista, nauč nik, advokat i osnivač organizacije koja kompanijama pomaže da se izbore sa rasnim prerasudama.
Kao mlada osoba, brutalno sam maltretiran zbog toga što sam bio "drugačiji", što sam došao iz druge zemlje, što sam bio "divljak", što sam bio "hindu-neznabožac", i pored brojnih rasnih uvreda, čak sam i fizički pretučen.
Uprkos ovom oštrom postupanju, retko sam govorio protiv ovih napada i fokusirao se na svoje obrazovanje i svoj rad. Kao neko sa imigrantskim roditeljima sa malim sredstvima, želeo sam da ih učinim ponosnim i da napravim nešto od sebe. Za mene je najbolji način za to bio da se asimiliram i budem što bliže onome što sam shvatio da Amerika ceni: belu boju kože.
Promenio sam sve na sebi. Promenio sam način na koji sam izgledao, izgubio sam indijski naglasak, pa sam se čak i prozvao Endi kako bih izgledao više belac. Endi mi je zapravo ime dao nadzornik volontera u metodičkoj bolnici u Bruklinu jer je smatrao da je moje ime previše teško izgovoriti.
Moj mladi um tada nije mogao shvatiti koliko bi sve ovo moglo biti destruktivno, pa sam umesto toga išao sa ovim novootkrivenim identitetima jednostavno da se uklopim. Ipak, početkom 2000 -ih prečesto sam išao ulicom u Njujorku i čuo da neko viče: "Hej! Osama, vrati se odakle si došao!" Srce bi mi se steglo. U tom trenutku sam osetio da sam promenio sve što sam mogao o sebi. Sve što sam mogao je da ubacim te primedbe duboko u sebe, nastavim dalje i ignorišem ih.
To je trajalo samo do mojih ranih 20-ih, kada je nagomilavanje rasne traume i mržnje prema sebi koje sam iskusio došlo do glave i došao sam blizu toga da sebi oduzmem život. Našao sam se na prozorskoj ivici svog stana od 18. sprata, razmišljajući kako ću skočiti. Dok sam stajao tamo, pomislio sam na jednu čudnu, azijsku Amerikanku koju sam tek upoznao nekoliko dana ranije. Pogledao sam male automobile ispod sebe i na sreću imao trenutak otkrovenja: da su stereotipi na koje sam sveden bile samo ideje koje se održavaju vekovima.
Iz nekog razloga, sišao sam sa platforme i bio primoran da pozovem tu istu ženu. Za nekoliko minuta bila je u mom stanu, sedela je sa mnom i tešila me. Činjenica da se u to vreme zatekla u mom komšiluku; činjenica da sam imao njen broj; a činjenica da sam je nazvao - virtuelna strankinja - pa se javila i pojavila ostaje mi misterija do danas. Ne sećam se mnogo onoga što se dogodilo ostatak te noći. Sve čega se sećam je da osećam duboko saosećanje sa njom i ona me zamolila da joj obećam da ću otići u savetovalište mog univerziteta.
Uradio sam to Tražio sam terapiju i bila mi je od velike pomoći. U to vreme sam radio u okruženju nalik ekspres loncu, na pravnom fakultetu i svakodnevno sam doživljavao ovu rasnu traumu. Tada, pa čak i danas, bilo je toliko stigmi vezanih za terapiju, posebno kao indijski imigrant i osoba u boji. Ali kada ste dotakli dno, potreban vam je siguran prostor i prestao sam da razmišljam o stigmama vezanim za dobijanje pomoći. Isprobao sam različite načine, uključujući tradicionalnu terapiju razgovorom, desenzibilizaciju i ponovnu obradu pokreta očiju (EMDR), somatsko doživljavanje (SE) i orijentisanu terapiju fokusiranu na autohtone domoroce (IFOT).
Postao sam član dve slavne duhovne zajednice orijentisane na društvenu pravdu: Srednje kolegijalne crkve i Društva za meditaciju Insight. Na kraju, započeo sam svoje putovanje sa antidepresivima. Još uvek postoji toliko srama oko lekova i želim da razbijem taj mit. Oni su bili ključni deo mog putovanja i krenuo sam na njih sa svesnim razumevanjem da je to privremeno rešenje. Zaista sam želeo da se izlečim.
Približavanje samoubistvu probudilo me u patnji i dalo mi još jednu priliku da zaista proslavim život koji mi je dat. Kada sam počeo da lečim sopstvenu rasnu traumu, doživeo sam transformaciju u tome kako sam se odnosio prema rasnoj pristrasnosti koju sam doživeo. Odrastajući u Indiji, nisam bio svestan kastinskog sistema koji je prožimao društvo jer sam rođen u indijskoj dominantnoj kasti. Nikada nisam komunicirao sa onima iz najniže kaste, Dalitima, istorijski poznatim kao "nedodirljivi" i od malih nogu mi je rečeno: "Ne dodirujte ih.Prljavi su. "Nije uvek bilo ovako eksplicitno, ali svuda su postojale kodirane poruke koje su označavale njihov smanjeni status u našem društvu. Kada se moja porodica preselila u Ameriku, stolovi su se okrenuli i ja sam polako postao" nedodirljiva kasta "zbog moje etničko poreklo.
Ovo iskustvo osećaja i razumevanje koje sam razvio dovelo me je do istraživanja odnosa između ideja rase i kaste u Americi. Nijedno ljudsko biće nije rođeno kao rasista. Rasizam se uči i zaista verujem da je isto kao i rasizam To je ono što sada radim svaki dan sa svojom obrazovnom tehnološkom kompanijom. Obučavam stotine profesionalaca u veštinama empatije i saosećanja da transformišu sistemski rasizam i nesvesnu pristrasnost na svojim radnim mestima i u zajednicama.
Za razliku od mnogih afroamerikanaca, latinoamerikanaca, starosedelaca ili azijata, u posljednjoj deceniji nisam doživio traumu fizičkog napada ili gubitka člana porodice zbog policijskog ubistva. Ali doživeo sam brojne slučajeve rasne mržnje i mikroagresije samo zbog svog bića, a to se događa i sada.
Pokret protiv rasizma koji smo videli eksponencijalno raste u poslednjih godinu dana ili tako nešto već dugo dolazi. Tako sam zahvalan svim ljudima - svih boja - koji govore i zahtevaju da živimo u društvu bez rasizma i kasti. Za mene je antirasista jednostavno osoba koja je u stanju da kaže: „Volim te jer si ljudsko biće“. Rasa i rasizam nas primoravaju da rangiramo ljudska bića na osnovu naših razlika. Oni stvaraju „bolje od“ ili „gore od“.
Kurir.rs
NE PROPUSTITE
