ŠTA SU ČETIRI POSETE U SKORIJE VREME PEKINGU I MOSKVI POKAZALE: Da li je Zapad doživeo sumrak u diplomatiji sa Istokom?!

Susret novog kineskog ministra odbrane generala Li Šangfua sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom, salutiranje, pa oslovljavanje sa druže izvalo je šok među nazovi zapadnim analitičarima.

Susret u Kremlju daleko da je postao sprdačina, ismejavanje, memovi, GIF-ovi, više je bilo po društvenim mrežama osećaj gorčine i nagađanje o čemu je čovek koji je do savršenstva doveo kineski svemirski program, razvio vazduhoplovnu inustriju Kine, ojačao PVO kupovinom ruskih raketnih sistema sa čime je dospeo na lisu snakcija SAD bio je šamar kompletnom Zapadu.

Sve one teorije o prethodnom susretu kineskog predsednika Si Đinpinga i Vladimira Putina su pale u vodu. Dve zemlje itekako nastavljaju kompletnu vojnu i ekonomsku saradnju i jajčaju u svakom pogledu saradnju prvilačeći sve one protivnike Zapada.

Susret Li Šangfua sa Putinom, ali i susret Si Đinpinga sa francuskim predsednikom Makronom i šeficom Evropske komisije Uruslom fon der Lajen, ali i sa šeficom nemačke diplomatije Analenom Berbok pokazao je da u očima Pekinga se gleda na Zapad mnogo drugačije nego što zapadnjaci misle. Da se preterano ono što oni pričaju, prete i govore se posebno i ne obraća pažnja i da uticaj Zapada bez obzira na sve slabi. Poseta je bila u svakom pogledu neuspešna i doprinela je da u EU taboru se preterano više i ne oglašavaju o Kini za razliku od Rusije.

U svakom slučaju ove tri posete bile su inspiracija da se podsetimo na knjigu nemačkog geopolitičara Osvalda Šepnglera "Propast Zapada" koja je više nego sada ponovo aktuelna, da je Zapad kulturološki slabi, kao i da kadrovi koji dolaze u diplomatiji daleko da mogu dobor da razumeju konkretna dešavanja malo dublje i zašto je ova knjiga sada posle toliko decenija ponovo aktuelna.

"Knjiga “Propast Zapada” je pisana na kraju Prvog svetskog rata i posle, gde Osvald Šepngler tvrdio da je Zapad propao, pre svega kulturološki, a ne ekonomski, da je ekonomski knjiga ne bi bila aktuelna do današnjeg dana. Knjiga je kod nas prvi put prevedena 1938 godine u izdanju Gece Kona. Novo izdanje pojavilo se 1990-te u ediciji koju je uređivao veliki Dragoš Kalajić, a nedavno je to izdanje ponovo izdao Službeni glasnik u dva toma. Inače prvo izdanje koje je objavio Geca Kon je bilo u četiri toma.

Zapad ima svoje kvalitete kao i Istok, ali da bi razumeli zašto kažem „Propast Zapada“, treba da krenemo u malo dalju prošlost, da razumemo kad je počeo uspon Zapada. Uspon Zapada postoji onda, ne vraćam se u daleku prošlost, ne kažem opljačkali su Južnu Ameriku ili genocid nad Indijancima, ne, ja govorim samo u principu o 20 veku.

Da bi razumeli uspon Zapada, krećemo od Velike ekonomske krize 1929. godine koja je dovela do ekonomskog sloma kako Vajmarske Nemačke, tako i cele zapadne Evrope, ali tako i Severne Amerike i onda se pojavljuje Frenklin Delano Ruzvel, koji je invalid. Ja ima cerbralnu, a on je imao dečiju paralizu. Iako je potekao iz bogate porodice, baš zbog te paralize veliki deo vremena je provodio u krevetu ili kolicima, baš isto kao i ja. On je stekao predstavu o životu siromašnih u Americi, obespravljenih i napravio je ekonomski program, koji je poznat kao „Nju Dil“, koji je doveo do ekonomske obnove SAD i bio je duboko antinacistički nastrojen, on lično, pa je on u Drugom svetskom ratu spasio Veliku Britaniju. Nije se ona spasla „Bitkom za Britaniju“, nego ju je Amerika spasla, kao nekog dalekog rođaka kome je sve dopušteno, sve se prašta, sve mu se toleriše.

Imamo na Zapadu Čerčila, koji je radio sve da spasi britansku imperiju, na sreću nije uspeo. Ja nikad ne mogu da ustvrdim da je Čerčil bio neprijatelj Srba, jer nije bio. On je bio antikomunista, koji se Sataljinom lako sporazumeo. On je rekao u britanskom parlamentu da će ući i u savez sa đavolom samo da pobedi Hitlera.

Stereotip je da su nam Englezi tradicionalni neprijatelji. Englezi nemaju tradicionalne prijatelje i tradicionalne neprijatelje, nego to je od prilike do prilike. Pa onda na Zapadu imamo De Gola, koji je gurao ideju o ujedinjenu Evrope od Lisabona do Urala, koga su u Sovjetskom Savezu u zvaničnoj poesti dočekali kao nekog cara, kao nekog sa ekstremno posebnim počastima.

Onda imamo dalje Džona Kenedija i njegov plan „New Frontier“ ili Nova granica, onda imamo trku u svemiru između Amerike i Sovjetskog Saveza. Ko je tu pobedio, tu nema ni pobednika ni poraženog, samo je dovela do ogromnog tehnološkog napretka čovečanstva.

Pa onda posle Kenedija imamo Lindona Džonsona, koji je podcenjen. Uglavnom se vezuje za Vijetnamski rat, ali je to čovek koji je dosta učinio za prava Afroamerikanaca i sproveo je gomilu zakona kroz Senat i Kongres i rizikovao da izgubi izbore, što je na kraju i izgubio. Međutim, njemu je bilo važno da kao svoje nasleđe ostavi zakone, koji će da štiti prava Afroameikanaca i stvarno je dosta uradio na slamanju rasizma koji postoji na američkom jugu.

Pa onda imamo predsednika Regana, koga prati stereotip da je glup, da je čitao šta mu drugi napišu, što je nije tačno.

On je od početka imao koncept u glavi koji želi da sprovede, a to je na primer manja vlada, manji porezi, u vojnom smislu da se prekine koncept međusobno zagarantovanog uništenja i išao na stvaranje sistema „Ratova zavezda“ koji je imao zadatak da odnese pobedu u Hladnom ratu.

Amerika je dostigla nivo blagostanja 1980 tih godina.

U Britaniji imamo Margaret Tačer. Ona je imala ideju da sruši sindikate, privatizuje železnice, da slomi IRA (Irska republikanska armija), da se bori protiv komnuzima. U Zapadnoj Nemačkoj imali smo Vili Branta koji je radio na pomirenju. Jedini hvale ga kao jedini vredan nemački lider, posle Bizmarka, a pre Šredera, iZapad zahvaljujući tim liderima i idejama pobeđuje u Hladnom ratu.

Međutim posle pobede u Hladnom ratu Zapad nije imao plan šta će da radi sa tom pobedom, šta želi da postigne, kakve odnose da ima sa Rusijom i Kinom.

Za vreme Hladnog rata imali ste stratege kakvi su Henri Kisindžer, Zbignjev Bžežinski. Jedan i drugi su bili Savetnici za nacionalnu bezbednost, svetski poznati i uticajni.

Međutim 1990 te završava se Hladni rat, ujedinjuje se Nemačka. Jedino na Zapadu koji se tome protivio bio je Fransoa Miteran, francuski predsednik koji je rekao: “Mi tako volimo Nemačku da bi želeli da ih imamo dve”. I tad Zapad ulazi u eru koja odiše huliganstvom ili nešto što se zove na engleskom “buling”, odnosno maltretiranje.

Maltretiranje država, se dosta razlikuje od ratova u Africi i Aziji koje su Amerika i Rusija vodile preko posrednika. Sad direktno Amerika uzme i maltretira svoje saveznika.

Klinton, koji je bio predsednik posle Džordža Buša Starijeg od 1993- 2001, je na primer uveo sankcije Japanu.

Tako nešto za vreme Hladnog rata bi bilo nemoguće, neshvatljivo, nepojmljivo, čak više ne bi smelo da se razmišlja o tome, ali Klinton je uveo posebne tarife za svaki brod sa japanskom robom i japanski brod koji ulazi u američke luke morao je da plati po milion dolara da bi se smanjio trgovinski deficit između Amerike i Japana da smanjenje bude u korist Amerike, jer je Amerika dosta zaostajala u trgovini sa Japanom. Japan ima i još ima velike koncerne kao što su: Soni, Tošiba, Kavasaki, Tojota, koja je najbolja u proizvodnji automobila. Sve terirstičke grupe o Aziji Africi koriste Tojotu. Zašto? Tamo su ekstremne temperature i ekstremni uslovi i sve terorističke grupe koriste Tojotu. Nije suština u terorističkoj grupi, nego kad neko beži, kreće po Avganistanu to radi sa Tojotom.

Na Zapadu prestaje koncepot države blagostanja. Dolaze političari koji su intelektualno i u svakom smislu podkapacitirani u odnosu na svoje prethodnike . Jedini političar koji iz Hladnog rata nastavlja karijeru posle Hladnog rata, je zapadnonemački kancelar Kol, koji ide na obnovu nemačkog imperijalizma, pre svega na Balkanu.

Preko EU jača uticaj Nemačke. Nemci su bili zainteresovani za ekonomsku dominaciju koju su ostvarili. To je bila stara ideja, a ne nova. U Zapadnoj Evropi ne postoje političari sa novim idejama. Levičari se gube, nestaju.

Uzmimo primer Tonija Blera. Malo je poznato da je on katolik. Toni Bler kada je postao premijer, prvo se posavetovao sa Margaret Tačer, što je naprosto bilo šokirajuće, da neko ko je iz laburističke, odnosno radničke partije konstultuje sa konzervativicima, to je bilo nepojmljivo.

U Frnacuskoj imamo ljude koji su radovno optuženi za korpupciju, u Americi se dešava da Džordž Buš mlađi postaje predsednik, a Dik Čejni potpresednik, apsolutno najmoćniji potpresednik u istoriji SAD.

Međutim na Zapadu nema intelektualnog potencijala. Savetnici za Nacionalnu bezbednost postaju neke anonimne ličnosti, neke ličnosti nedorasle poziciji koju su zauzele recimo Semjuel Sendi Berger kod Klintona, pa Kondoliza Rajs kod Buša.

U Nemačkoj dolazi do promena kada na vlast dolazi Gerhard Šreder, pročitati moj tekst Hushoferova deca. Gerhard Šreder je hteo da reformiše Nemačku i u izbore 2006. ušao je sa idejom potpune reforme Nemačke kao države i drupštva. On je bio tu se videlo veliki strateg. Razmišljao je 20-30 godina unapred. Tu se videlo šta hoće od Nemačke.

Nije se pridružio američkom nelegalnom napadu na Irak, kao mnoge evropske zemlje poput Britanije koja je bila čvrsto uz Ameriku.

Šreder je hteo da reformiše osnovno i visoko školstvo, svaki apekt nemačkog društva. Od dolaska Putina na vlast naprosto Šreder je bio prvi zapadni političar koji se sreo sa Putinom. I posle toga dao je izjavu da Putin nema alternativu u Rusiji i da će njih dvojica da sarađuju.

Gerhard Šreder je radio na povezivanju Rusije i Nemačke. Tu politiku nastavila je Angela Merkel. On Nemačkoj politici na Balkanu neću da govorim ona je svima poznata, ali odlaskom Angele Merkel mi dobijano nekog neodlučnog, metiljavog Šolca, bezidejnog.

Dobijamo Makrona koji će da reši probleme po svetu, ali ne može da reši žute prsluke pa im je ispunio sve zahteve, moraće da odustane i od ove penzione reforme penzionog sistema, ali je bitno da ide u Kinu da ubeđuje predsednika Sija i predsednika Putina, pa onda jednog aparatčika kakav je Ursula fon der Lajen. Ona je tu običan fikus, koji je došla da pokaže Kinezima da Makron ima podršku Evropske unije.

U Britaniji smo imali Borisa Džonsona -Bodžu, pa Liz Tras, pa pre Džonsona imali smo Kamerona koji je sve što je hteo dobio od EU, pa je ipak raspisao referendum i od tog referenduma najviše je stradala Velika Britanija, jer kako mi je pričao moj veliki prijatelj Neboša Katić on je rekao: “ pa britanski zdravstveni sistem je doživeo kolaps, jer sve medicnske sedstre su bile iz evropskih zemalja, Španije, Italije i Poljske i one su morale da odu“.

Mi imamo stvarno na Zapadu podkapacitirane idiote koji se bave politikom, koji na primer hoće da neko utiče na Putina, ali nisu uticali na Zelenskog da prihvati Minske dogovore, pa rata uopšte ne bi bilo.

Na Zapadu vlada velika bezidejnost, nesposobnost.

EU je pred raspadom. Ona će da se raspadne još malo, jer je korona pokazala da EU ne postoji i da nije sposobna da reši nijedan veliki problem. Italiji su pomogli Kina i Rusija, a ne EU.

Na Zapadu se intelekt više ne ceni, ljudi koji završe strane jezike ne mogu da se zaposle u američkom Stejt departmentu. Na Zapadu vladaju razonrazni ekstrmistički pokreti pout „Blek lajvs meter“, on je takođe ekstremističan koji su belci isto sličnog ekstrema. Mislim da je svaki život važan bio on beo ili crne boje, pa onda imamo to da stvarano da su Afroamerikanci. U Čikagu recimo svakog vikenda strada prosečno 57 Afroamerikanca, ali se to ne pominje nige niti tog koga u Vašingtonu tangira.

Bitna je Ukrajina, bitan je Putin, zli Rusi, ali to što Afroamerikanc stradaju to nije bitno.

Socijalne države na Zapadu više nema. Postoji pokret „Mee too“ koji se bavio poroblemo silovanje, radi se o tome da ja podržavam svaku žrtvu silovanja i da se taj napad osudi, ali prijavit nešto posle 20,30, 40 godina i već koliko je toliko besmisleno da je taj pokret imao za cilj urušavanje međuljudsksih odnosa, da ne postoji komunikacija između muškaraca i žena, a onda je Džoni Dep izvojevao vrlo važnu pobedu na sudu i posle toga je taj pokret utihnuo.

Na Zapadu imamo pokret Grete Tunberg. Meni je žao te devojke, ona ima „Aspergerov sindom“, to je ozbiljan poremećaj koji treba da se leči. Ja svaki put kad nju vidim postavljam pitanje gde su švedske socijalne službe. To dete ne treba se bavi organizovanjem protesta, nego treba da se leči, pa i taj pokret utihnuo.

Pa imamo pokret kamiondžija u Kanadi, koji su bez ikakovg razloga targetirani kao ekstremisti kao neko ko ruši državu, što nije tačno, pa onda imamo pokret „zelenih“ koji je totalno ideotski. Zašto? Zato što se zagađenje ne smanjuje da svi idemo na struju. Može, ali onda priznajte da je atomska energija zelena, nego se problem rešava sadnjom šuma. U Škotskoj su posekli ogormne šume da bi tu postavili ogromne vetro-elektrane što je ludilo ogromne vrste.

Od zelenih aktivista se ne može da se diše. Ja sam za sadnju drveća, zapštitu pčela, a kad neko kaže“ „ja sam protiv Litijum“a, a moja kolica idu na litijum. Zagađivanje priorde u Južnoj Americi je OK, ali ne moj to kod nas. Svako ko je proitiv Litiujuma neka prestane da koristi sve ono što ima litijumske baterije.

Imali smo Borisa Džoinsona-Bodžu koji lupa gluposti, koji ne ume da se ponaša, kontroliše, koji je bio glavni podržavalac Ukrajine, pa imamo sasvim nedorasle ljude koji se samo gađaju teškim rečima.

Imali smo Sanu Marin koja je ničim izazvano uvela Finsku u NATO i dugoročno Finskoj napravila problem, pa imamo ministarku inostranih poslava Nemčake da će u slučaju sukoba između Kine i Tajvana, Nemačka braniti Tajvan.

U istoriji nemačko-kineskih odnosa nikada nečega takvog nije bilo. Čak štaviše nacistička Nemačka je svoje tenkove, šlemove i drugu vojnu opremu prodavala Kini, kad je ona bila u ratu sa Japanom. Pa ona može da kaže na konferenciji u Minhenu da je Nemačka u ratu sa Rusijom, to isto kaže Sana Marin.

Niko ne razmišlja šta se radi, šta se priča. Ako je svima stalo do Ukrajine što je nisu primili u EU, pa nije vreme, ali je baš fino vreme da Ukrajici fino ginu.

Zapad nema nikakvu ideju kao da se nosi sa Rusijom, šta će da radi sa Kinom. Zapad je uspeo da ujedini Kinu i Rusiju pošto nije bio lak zadatak i svi treba jednim gromoglasnim aplauzom da pozdravimo taj uspeh Zapada.

Zapad naprosto ostaje bez resursa, on nema nikavu ideju kako da vrati proizvodnju iz Kine, kao da se ponovo industrijalizuje. Zapad je na kolenima, a to se iz perspektive Balkana još se ne vidi zato što se veruje zapadnoj propagandi.

Markon je sebi dao za pravo da Kinezima drži u lekciju o bilo čemu. On nije ništa ponudio. Britanci su se potrudili oko saveza sa Kinom, ali im to je drug Tramp uništio zato što ih je naterao da odustanu od tog koncepta. Britanci su se jako trudili.

Imali smo Trampa za predsednika koji nije mislio duže od 5 sekundi i možda pola sata unapred. Ja uopšte ne pričam kakva je politika Trampa, hoću da kažem da Tramp nije strateg i da na Zapadu toga nema i zato će Zapad da propadne jer ne ceni znanje, ne ceni mozak, to je na Zapadu preavziđeno", navodi Jovanović za Kurir.

Kurir.rs/A.Mlakar/B.Jovanović