Istoričari procenjuju da je u Osmanskom carstvu tokom i posle Prvog svetskog rata ubijeno 1,5 miliona Jermena, što stručnjaci smatraju prvim genocidom 20. veka.
Na današnji dan pre 109 godina, 24. aprila 1915. godine, turski ministar unutrašnjih poslova Mehmet Talat-paša naredio je hapšenje 600 istaknutih jermenskih intelektualaca, poslovnih ljudi i verskih lidera u Istanbulu. Tri dana kasnije, oni su upućeni u grad Diarbekir, ali tamo nikada nisu stigli. Sprovodnici su ih pobili u putu...
Mesec dana kasnije, tačnije 27. maja, Talat-paša potpisao je "zakon o preseljenju stanovništva" koji se odnosio na Jermene u svim delovima carstva. Deportacija je, međutim, značila isto što i smrt. Nemački ambasador u Turskoj 7. jula 1915. poslao je telegram u Berlin: „Okolnosti i način deportacija pokazuju da je cilj turske vlade uništenje jermenske rase u turskom carstvu“.
A kada je u septembru iste te godine ambasador SAD u Carigradu Talat-paši rekao da će jednog dana snositi odgovornost za izvršeni zločin, Talat mu je cinično uzvratio: „Pred kim da snosim odgovornost, nema više Jermena! Uradio sam za tri meseca više nego sultan Hamid za tri decenije.“
Otomansko carstvo, naime, i sultan, želeleli su etički čistu Malu Aziju i Anatoliju, gde je živelo dva miliona Jermena. Povod za akciju 1915. bio je strah Otomanskog carstva, koje je bilo u savezu sa Nemačkom tokom Prvog svetskog rata, da će ruski car Nikolaj II, koji je težio da njegova zemlja izađe na Bosfor, pobuniti Jermene iz istočnih delova zemlje koji su se graničila sa ruskim carstvom.
Enver paša, jedan od ključnih ljudi u Istanbulu, i uz Talat-pašu i Džemal-pašu, deo trijumvirata na vlasti, kazao je tada da je netursko stanovništvo nalik "tumoru koji treba odstraniti sa tela"...
"Preseljenje' je eufemistična reč za slanje ljudi pešice hiljadama milja u pustinje u kojima skoro da nema uslova za život, tako da je to bila neka vrsta smrtne presude za ogromnu većinu ljudi", kaže Tomas de Val, autor knjige "Velika katastrofa: Jermeni i Turci u senci genocida".
Ne samo muškarci, nego i žene, starci i deca, pola miliona njih, poslati su na dugi marš kroz sirijsku pustinju. Smrt od gladi, bolesti ili noža izbeglo je samo deset do dvadeset hiljada!
U diplomatskim izveštajima i usmenom predanju koje se kasnije prenosilo, navode se mnogi detalji ovog zločina, a arhive su pune fotografija. Učešće u ubijanju Jermena za većinu Turaka, posebno za one koji su nosili uniformu, bilo je pitanje časti, nešto čime se trebalo ponositi. Na svim javnim mestima, širom Osmanlijske imperije, na raskršćima i trgovima moglo se videti kolje pobodeno u zemlju na čijem su vrhu bile odsečene jermenske glave.
Po podacima čuvenog nemačkog teologa i humaniste Johanesa Lepsiusa broj žrtava Jermena u Osmanskom carstvu iznosio je milion i po, dok je 500 hiljada Jermena završilo u izbeglištvu...
Osvetnik je živeo u Beogradu
Zločin iz 1915. i danas je živa rana u kolektivnoj svesti Jermena. Može se onda zamisliti kako su se preživeli osećali po završetku Prvog svetskog rata, neposredno pošto su sagledane razmere masakra.
Vlasti Otomanskog carstva poraženog u Prvom svetskom ratu, priznale su masakr Jermena i neke počinioce izvele pred sud. Nemci, njihovi saveznici u ratu, međutim, na vreme su evakuisali trojicu najodgovrnijih turskih državnih funkcionera, Talat-pašu, Enver-pašu i Džemal-pašu, i dali im nove identitete. Pravde, dakle, nije bilo...
Kongres jermenskih nacionalnih aktivista okupljenih u Jermenskoj revolucinarnoj federaciji u oktobru 1919. godine doneo je odluku da se sačini lista od 200 krivaca za genocid i da se oni likvidiraju. Ova akcija nazvana je "Operacija Nemezis", a njen inicijator, i rukovodilac docnije, bio je Šahen Natali, revolucionar i pisac.
Zadatak da ubije Talat-pašu, "najodgvornijeg među odgovornima", dobio je Sogomon Tehlirian, koji je u masakru izgubio 85 članova porodice.
Rođen 1896. (ili tri godine kasnije, podaci su nepouzdani), Sogomon je kao dete živeo sa ocem Hačadurom u Valjevu. U zgradi koja i danas stoji u centru Valjeva, sledeći tradiciju svojih sunarodnika od kojih je jedan otvorio prvu kafanu u Parizu, Hačadur je u valjevskoj čaršiji otvorio radnju za preradu kafe.
Kad je izbio Prvi svetski rat, Sogomon Tehlirian vratio se u Jermeniju da se priključi borcima protiv Turaka, a njegov stariji brat Misak, ostao je u Valjevu, gde njegovi potomci - Zaven Der Hazarjan i njegov sin Gabrijel, kao jedini preostali Jermeni u Valjevu, i sada žive.
Sogomon se priključio dobrovoljačkim jedinicima koje su se u sastavu ruske carske vojske borile protiv Turaka na Kavkazu.
"Dobro jutro, Talat-pašo!"
U jermenskom kolektivnom sećanju ubistvo Talat-paše ima značaj kakvo kod Srba ima Principov atentat. Kroz godine i decenije prepričavanja, neki je detalj možda zaboravljen, neki ukras izmaštan, ali otprilike, bilo je ovako...
Talat-paša živeo je pod lažnim imenom u vili u berlinskom predgrađu. Oko 11 sati pre podne 15. marta 1921. godine Sogomon, koji je već nekoliko dana motrio na njega, prišao mu je i na turskom mu se obratio sa: "Dobro jutro, Talat-pašo!" Hteo je da se uveri da je reč da je našao svoju metu. Paša se, kažu, trgao, i Sogomon mu je tada ispalio dva metka u glavu i dva u leđa...
Šahen Natali, u svojim memoarima, kaže da je Sogomonu izdao ovakvo uputstvo: "Raznesi lobanju ubici našeg naroda, i posle toga ne beži! Ostani tamo, stani nogom na leš i predaj se policiji koja će doći da ti stavi lisice." Cilj je bio da se suđenje iskoristi za saopštavanje istine o genocidu, i Sogomon mu se povinovao - policija ga je zatekla sa nogom na mrtvom Talat-paši.
Suđenje je održano u junu, a jeremenskog atentatora, koji nije poricao ubistvo, branili su ugledni nemački pravnici. Porota je većala samo sat vremena i Sogomona, osvetnika 85 svojih mrtvih rođaka - oslobodila.
Sa novim identitetom i dokumentima na ime Saro Melikijan, otputovao je u SAD...
Odatle se zbog ljubavi vratio u Evropu, oženio se Jemenkom koju je upoznao kao borac u ratu, ali pošto ona nije mogla da dobije amerčku vizu, naselili su se u Beogradu.
Izvršitelj smrtne kazne nad Talat-pašom, pod imenom Saro Melikijan nastanio se u Knez Danilovoj, a u Kolarčevoj 7 otvorio je pržionicu i prodavnicu kafe.
Kad je tridesetih godina prošlog veka jedna turska politička delegacija dolazila u Beograd, jugoslovenske valsti Sogomonu su odredili poseben čuvare, da mu se nešto ne desi...
Drugi svetski rat su Melikijani pregurali kao i ostali, ali im oslobođenje nije donelo mnogo radosti. Imovina ove trgovčke porodice nacionalizovana je.
Saro Melikijan, sa porodicom je sa suprugom emigrirao u SAD, jedan sin je otišao na studije violine u Pariz, a drugi ostao u Beogradu.
Jermeni u SAD dočekali su ga i slavili kao nacionlnog heroja, a kad je 1960. godine umro, u Fresnu mu je podignut veličanstven spomenik: na visokom granitnom stubu zlatni orao ubija zmiju! Njegova supruga umrla je 1987. godine.
Potomci beogradske grane ovo porodice još žive u Beogradu.
Kurir/Momčilo Petrović
NE PROPUSTITE
Bonus video:
