PAKAO ALKOHOLIZMA NIKAD JASNIJI: Ispovest uglednog hrvatskog biznismena kako je dotakao dno i uspeo da se oporavi!

Pre šest godina imao sam dobar posao, bio sam suvlasnik u kompaniji i postarao se da stvari funkcionišu. Odlično smo radili. Osim što sam bio alkoholičar.

Stres mi je progresivno rastao i da bih se smirio, počeo sam da pijem posle posla. Ne da uživam u ukusu, već da se kući vratim opušteno.

Bila su to uglavnom dva ili tri viskija koja su bila dovoljno sedativna da normalno funkcionišu, ali da me uopšte nije bilo briga. Ljudi oko mene nisu primetili, rekao bih, bilo šta neobično.

Na poslu je iz dana u dan postajalo sve zahtevnije, više nije bilo reči o „normalnom“, zdravom stresu koji ohrabruje, već je postajao prilično opterećen. Deo uzroka koji ga je stvorio nije mogao da se reši jednostavno ili uopšte.

Tada sam počeo da pijem pre posla da bih se smirio pre nego što sam uopšte počeo da radim tog dana. Postalo mi je normalno da popijem 2-3 dl viskija pre posla kako bih smirio stres i mogu da radim. Naime, funkcionisao sam bez ikakvih vidljivih problema. I sam sam skribator i vodim beleške o svemu, pa se nije desilo da nešto nisam uradio, zaboravim na tako nešto. Količina alkohola se brzo povećavala, ali bio sam potpuno funkcionalan. Verovatno zbog „dobrog“ izbora pića. Vino i pivo uspavljuju čoveka, viski deluje kao neka vrsta stimulansa.

Pazio sam šta pijem. Nisam pio jeftina pića, ali sam pio kvalitetan viski od kojeg čovek, realno, ne smrdi na alkohol. Uprkos tome, ponekad sam koristio žvake, recimo kada nisam bio sam u kancelariji ili sam morao putovati s nekim.

Ne mogu da kažem da sam alkoholizam video kao dete. U mojoj kući je bilo alkohola, ali niko ga nije konzumirao u količinama koje bi ograničavale ili mogle biti proglašene alkoholizmom. Sećam se da mi je kao dete jedan od mojih starijih rođaka ponudio pivo, ali sam ga s gnušanjem odbio. Niko oko mene nije konzumirao alkohol, pa tako ni ja.

Prvo pijanstvo doživeo sam u srednjoj školi radeći u kafiću tokom zimskih raspusta. Pio sam Vilijamovo vino. Sa mnom je za šankom bila muška grupa iz razreda, pa je to više bilo za neki tinejdžerski dokaz nego za želju za pićem alkohola. Sećam se da sam posle toga bio dva dana bolestan, a posle dugo nisam pokušavao da pijem. Tokom studija uopšte nisam konzumirao alkohol, ali je to došlo kasnije u životu.

Kad sam se iz Čakovca preselio u Zagreb, radio sam kao sistemski inženjer za sisteme za upravljanje dokumentima. Povremeno smo odlazili u obližnji kafić i pili, ali to nije bilo više od jednom u nekoliko nedelja, niti u većim količinama. Posle dve godine promenio sam posao i prešao u kompaniju koja je tada imala možda 14-15 ljudi i bila je vrlo perspektivna. Projekti koji su se radili bili su zanimljivi, pa je to bio razlog tranzicije. U početku ljudi tamo nisu previše pili, ali četvrtkom smo posle posla odlazili u lokalni restoran sa lepom terasom i tamo pili piće, kako ljudi vole da piju, i još mnogo toga. Tada sam uglavnom birao tamna piva jer su odgovarala mom ukusu.

Nekad sam pio kod kuće, ali to je bukvalno bio decilitar vina sa cigaretom i muzikom. Više se radilo o nekoj vrsti ceremonijalnog užitka: sumrak, klasična muzika, malo crnog vina i cigara. Otprilike u to vreme zaključio sam da umesto crnog vina mogu da popijem čašu dobrog viskija, ali gotovo uvek je bilo važno, nije se išlo na piće, niti bilo svakodnevno.

Istovremeno se kompanija proširila i dosegli smo 40-50 ljudi, ali pijanstvo je tamo već počelo. Posle posla sedeli bismo na terasi i „pijuckali“ uz razgovor. Gotovo bez izuzetka, ovaj „gutljaj“ završio se onim što pijanci (a ne alkoholičari) nazivaju pijanom državom. I postajalo je sve češće. Uglavnom sam još uvek konzumirao tamno pivo. Jedna od „prednosti“ bila je ta što smo na spratu ispod kompanije imali radnju, pa je svako malo neko naleteo na novu dozu alkohola. Sve ove ljude znam i danas, a neki od njih imaju ozbiljne probleme sa alkoholom, koje ne leče.

Alkohol me je prvenstveno uvek smirivao i odgurnuo stres od mene. Doslovno ništa više od toga. Koristio sam ga kao sedativ. Osvrćući se unazad, možda sam jednostavno morao da se nosim sa ovim sa psihologom ili psihijatrom, ali alkohol u poremećenom sistemu vrednosti u kojem živimo mnogo je prihvatljiviji od psihijatrijskog lečenja i, štaviše, niko to ne povezuje sa početkom hronične bolesti. Iako je alkoholizam hronična bolest. Naše društvo je takvo da čak i za one koje svi znamo da piju uvek nađemo izgovore poput „voli da pije“, „pivo je tečni hleb“ i slično. Štaviše, niste muškarac ako ne pijete, a umesto bolesti, alkoholizam je ljudima „porok“.

Nekad sam bila agresivna ali, prvenstveno verbalno, nikako fizički. Sećam se da sam bio pun samopouzdanja da sam uspio napraviti projekat u Splitu, a da se nisam sjetio kako sam tamo stigao, gdje sam spavao, kako su izgledali ljudi s kojima sam radio ... Zahvaljujući tome što sam sve zapisao, sve je prošlo bez problema. Drugim rečima, bila je to faza kada sam neprekidno bio pod dejstvom alkohola i kada sam već bio svestan problema, ali nisam znao kako da ga rešim. Bukvalno svako jutro, pored brijanja, razmišljao sam o tome i bio svestan da ću umreti od alkohola, ali nisam znao šta da radim.

Moja supruga nije primetila da sam previše popio. Te retke trenutke kada sam bio vidno pijan pripisala je činjenici da su „momci malo popili“. Uspešno sam to sakrio od nje da je bila šokirana kada sam joj rekao da sam na lečenju.

Preokret je nastupio u leto 2014. godine. Bili smo na odmoru u Dubrovniku sa roditeljima moje bivše žene. Moja svekrva je primetila da nešto nije u redu sa mnom. Primetivši da viski iz bara prebrzo nestaje, shvatila je da sam ja kriv (a ne miševi ili tajni duhovi u kući). Razgovarala je sa mlađom ćerkom, mojom snajom, i zamolila je da razgovara sa mnom. Supruga nije rekla ništa jer je bila u relativno visokoj fazi trudnoće.

Te noći moja supruga je imala godišnjicu mature, a njena sestra i suprug su me izveli. Rekli su mi direktno da nešto nije u redu i da im se čini da previše pijem.

Pokušao sam da to pretvorim u šalu, ali oni nisu odustali. Nisu rekli grubo, rekli su iskreno i zabrinjavajuće. Pokušali su da krenu u pravcu da mi objasne da imam problem i da me obaveste. Zapravo nisam poricao jer to ne bi imalo smisla.

Došao sam u bolnicu svestan da imam problem, ali želeo sam i da izvučem rođake sa vrata. Alkoholičar jedino brine alkohol i kako doći do doze koja mu je potrebna. S druge strane, postojala je ideja - uradiću to tako da svi vide da i ja mogu, pa kad izađem, mogu da nastavim po starom. Iskreno, poslednje što me je zanimalo je lečenje.

Terapija je zapravo bila prilično zgodna. U bolnicu idemo svaki dan do 14 sati. Popodne bih išao na posao. Postoji raspored iz dana u dan, ali neke stvari su svakodnevne. Svakodnevno se čita knjiga na temu alkoholizma i problema s tim u vezi, a zatim smo zajedno analizirali ono što smo pročitali. Uobičajeno je da jedan od pacijenata svakodnevno dežura i brine o drugima, šta smo radili u kojoj terapiji i slično.

Lekari koji su nas vodili bili su prvenstveno psihijatri, psiholozi i socijalni radnici. Posebno je važno spomenuti tzv. pomoćno osoblje koje izuzetno brine o svima. Na samom početku su najgora vrsta neprijatelja, ali tokom lečenja osoba shvata da joj je cilj i fokus pomoći osobi koja je u nevolji.

Takođe, svakodnevno smo imali higijenske preglede kada su nas doslovno pregledali: da li su nam nokti uredni, da li smo čisti, da li su naši muškarci obrijani ... Uz to smo dobili i najstrašniji lek koji alkoholičar može da zamisli: Esperal. Kolokvijalni naziv je „antabus“. Apsolutno sprečava bilo kakvu konzumaciju alkohola. Smrt alkoholičarima.

Terapije su bile različitih vrsta, bukvalno od crtanja do diskusije. Najgore su se sastojala od tri teksta. Prvi tekst se zove „Moj alkoholizam“. U njemu alkoholičar sebe opisuje i mora da pročita pred drugima.

Drugi tekst se zove „Moj život sa alkoholičarom“, tako da član porodice opisuje svoje viđenje i mesto gde alkoholičar prvi put vidi i čita tekst naglas pred drugima. Na primer, dete piše o tome kako je živeti sa ocem / majkom alkoholičarkom.

Treći tekst je „Moj tretman“ koji opisuje iskustvo lečenja i planove šta ćemo preduzeti i kako postupiti nakon izlaska iz bolnice. Drugi tekst, „Moj život s alkoholičarom“, često je zastrašujući, ljudi su nekada plakali i tresli se.

Naime, čovek koji pije potpuno se opameti, recimo, nedelju dana kada se pročisti, a taj tekst pročita posle.

Posle sedmice apstinencije, čoveku se glava razbistri. Počinje da shvata koja je njegova stvarna situacija i šta mu zaista čini život. I pokreće se da se to promeni. Ne mogu da zamislim da moja ćerka ima oca alkoholičara. Najtužnija scena, osim dece u ratu, su deca alkoholičara. Nema ništa gore od tog zanemarivanja i nesviđanja. Shvatio sam da imam porodicu od koje sam se godinama skrivao.

Prve noći imao sam fizičku apstinencijsku krizu. Prvih nekoliko dana spavao sam na podu jer sam se toliko znojio da sam se menjao svaki sat jer sam bio potpuno mokar. Majice i pidžame u kojima sam spavao mogle su bukvalno da provire kako je telo reagovalo na apstintnciju od alkohola. Nije bilo nervoze jer sam paralelno sa početkom terapije počeo da uzimam antidepresive.

Rekao sam supruzi da sam se lečio otprilike 15 dana kasnije kada se vratila u Zagreb. Otišao sam kod roditelja istog dana i rekao kako stvari stoje. Rekao sam roditeljima svoje supruge. Rekao sam bliskim prijateljima i kolegama da smatram da to moraju znati. I danas se svima iskreno zahvaljujem na podršci. Nisam osećao sramotu zbog toga. Mislim da su svi znali osim bake. Nisam hteo da je uznemirim.

Čim sam započeo terapiju, prestao sam da pijem, jer to jednostavno nije bilo moguće. Naime, Esperal se uzima odmah na početku terapije i ako neko odbije da ga uzme, jednostavno dobije otpusno pismo i lečenje se prekida. Kada uzimaju Esperal, ljudi se toliko plaše da ga gotovo niko i ne pokušava piti alkohol.

Vrlo lako sam savladao nagon za pićem. Tokom tog perioda imao sam oko 150 kilograma i bio sam svestan da ako pijem alkohol, postoji vrlo velika šansa da umrem, što je prilično jaka kočnica. Nagon za samoodržanjem je prevelik. Esperal je i dalje pijem nakon izlaska iz bolnice i pijan je godinama. Sećam se trenutka kada sam prošao pored police za viski (tada sam se lečio godinu dana). Bio sam potpuno svesan da bih kupio flašu da ujutro nisam popio lekove. Takva žudnja trajala je oko dve godine, ali se lek uzimao sve vreme. Ima dva efekta istovremeno: prvi je da neću piti, a drugi da supružnik, partner ili roditelj ZNA da nećete piti. Ovaj lek se mora uzimati pod nadzorom člana porodice. U prvoj godini sam jednom morao da provedem tri nedelje sam. Tada sam se dogovorio sa lekarima iz bolnice da ću im svako jutro dolaziti da vide da sam popila lekove. To je bio jedini način da budem siguran.

Porodična terapija započinje nakon otpusta iz bolnice. Održavalo se dva puta nedeljno sa supružnikom, partnerom, prijateljem, roditeljem ili detetom. Neko od ljudi koji rade na odeljenju vodi terapiju. Razgovarali smo o tome šta se menja u našem životu, koje su promene, iskusniji savetovali manje iskusne. Socijalni radnici su takođe uključeni u celokupnu terapiju. Takva terapija je veoma korisna, jer sam, na primer, naučio mnogo o opasnostima od recidiva koji su skoro česti. Nakon nekog vremena, bolnice vam jednostavno kažu: "Gotovo je. Morate ići dalje." Mislim da sam bio tamo godinu i po dana nakon čega sam se pridružio radu Kluba lečenih alkoholičara u Utrini.

Bez podrške, rekao bih, čovek ne može uspeti. Mislim da je deo socijalne komponente najznačajniji. Još uvek postoji stigma oko toga, iako sam, realno, veći momak jer sam dao otkaz od onoga koji pije, zar ne? Moja ćerka nema oca pijanca, ali neki me žigošu. Ali normalno je da drugi otac ne ljubi sina pre spavanja jer je u petak pijan došao sa posla.

Od početka lečenja počeo sam da se plašim alkohola. I danas ga se bojim. To je hronična bolest. Čovek počinje da izbegava neko druženje, ali to druženje je ionako postojalo samo radi pijenja. Ne nedostaje mi zaista ništa kvalitetno. Počeo sam drugačije da gledam na druženje, ona su mi lepša, vedrija sam, elokventnija. Sve je zapravo udobnije. Kad sam popio, mrzeo sam odlazak na pijacu. Danas to radim sa zadovoljstvom i sa smehom. Nisam mrzovoljan.

Neki od onih sa kojima sam pio napustili su me i uopšte ne razgovaraju sa mnom ili me izbegavaju. Na nesreću, to su ljudi koji i dalje piju. Iz mog najbližeg poslovnog okruženja u to vreme znam bar desetak njih koji spadaju u kategoriju teških alkoholičara. Čovek koji mi je bio najbolji prijatelj ne razgovara sa mnom. Kum za venčanje me nije kontaktirao godinama. Znam zašto.

Napokon, dotakao sam dno. Dno ne mora biti loše. Tada morate početi ispočetka. Dakle, sa mesta direktora napustio sam kompaniju i pokrenuo svoju. Prvi pokušaj je propao, drugi je bio uspešniji. Vlasnik sam male konsultantske kompanije koja se bavi upravljanjem procesima i projektima. Međutim, čovek je u početku potpuno „gol“, ne zna šta i kako, bez novca (a ima i malo dete). Imao sam užasan osećaj bespomoćnosti i nemoći dok nisam ustao na noge i shvatio da mogu.

U trezvenom stanju je mnogo teže nositi se sa životom nego pod alkoholom, ali u isto vreme stvari počinju da funkcionišu. Problemi se rešavaju odmah, a ne kada popijem i ostavim za sutra, prekosutra ili za neko vreme. Najbanalniji primer je bukvalno bacanje smeća na one složenije kada morate da pregovarate sa korisnikom putem e-pošte o sistemu. Problem neće nestati.

Naša ćerka se jednom razbolela. I ništa. U kolima i na hitnoj. Bolest bilo koje vrste zapravo je jedini problem nakon takvog iskustva. Sve ostalo je smetnja.

Prihvatanje alkoholizma u našem društvu je zastrašujuće. Iako postoje mehanizmi za relativno uspešno lečenje, ljudi su žigosani - jer se leče. Ali normalno je da u nedelju ujutro u kafiću vidite trojicu muških roditelja kako piju pivo dok je troje dece sa strane dosadno. Da li su deca to zaslužila?

Teško mi je da razmišljam šta ću reći svojoj ćerki kad bude dovoljno stara da proba alkohol. Mislim da ću joj razumno objasniti kuda ovo vodi. Postoji jedna lepa knjiga „Uhvaćena duga“. Pustiću je da pročita. Kad bi ljudi to mogli pročitati pre šesnaeste godine i razumeti, mislim da bi pijenje alkohola nestalo za dve generacije. Knjiga opisuje iskustva alkoholičara kroz niz kratkih priča, a sadržaj je prirodno brutalan. Naapisali su ga ljudi svih mogućih vrsta: obrazovani, neobrazovani, intelektualci, dimnjačari, lekari, železničari, bibliotekari, nastavnici ...

Bukvalno bih mogao da kažem da sam taj horor prošao kroz alkoholizam, ali danas sam srećan. Mogu da kažem da imam normalan život, vodim svoj mali posao.

Mogu li ponovo pokleknuti? Naravno da mogu. To je hronična bolest. Ali hoću li odustati? Ne verujem.

Kurir.rs/Jutarnji