Iskusni internacionalac, koji je u svojoj karijeri branio boje Crvene zvezde, Sparte Prag, Slavije Prag, Rakova i Banika, Srđan Plavšić, novo je pojačanje u redovima Železničara.
O dolasku u klub iz Pančeva, povratku u srpski fudbal, ali i nepravdama sa početka karijere, Srđan govori u iskrenom i emotivnom intervjuu za klupski sajt.
Srđane, nisi imao u planu da se još uvek vraćaš u srpski fudbal, ali posle osam godina inostrane karijere zvanično si pojačao Železničar iz Pančeva. Kako se „atomski mrav“ uklopio sa plavo-belima?
– Hvala puno! Iskreno, nisam ljubitelj veštačke trave, ali moram priznati da sam se iznenadio kvalitetom ove trave u Pančevu. Super je urađen teren i mislim da mi neće trebati puno vremena da se naviknem. Nisam imao u planu da se još uvek vraćam u srpski fudbal, ali eto, kako se nisu poklopile neke stvari koje smo moja porodica i ja čekali tokom pauze, počeli su mnogi klubovi iz Srbije da se javljaju i da me zovu da dođem. Železničar je od prvog kontakta bio korektan i pružio mi šansu da treniram sa njima i uđem u ritam bez ikakve obaveze, i kasnije, kada sam prelomio da ostanem u Srbiji, Železničar je bio nekako najprirodnija opcija, i zbog fudbalske strane i zbog nekih drugih stvari koje su meni bile bitne.
U svlačionici si zatekao i neka dobro poznata lica. Koliko ti je to olakšalo period adaptacije?
– Pa, dosta je značilo. Popa (prim. aut. Zoran Popović) znam još iz perioda kada sam bio u Crvenoj zvezdi, a on branio u Voždovcu. Pamtiću dok sam živ onu utakmicu na krovu, kada je branio jako dobro i kada smo ostali bez titule te godine… Luku Adžića znam još bolje, igrali smo zajedno u Zvezdi, posle i bili na odmoru zajedno sa porodicama, tako da svakako znači kada već nekog znaš, ali ja sam takva osoba da me svuda svi lepo prihvate i nisam do sada u karijeri imao problem oko toga da budem lepo prihvaćen.
Tvoj put do seniorskog fudbala nije bio lak, a iz tog perioda nosiš i prepoznatljiv nadimak. Kako je sve počelo u Novom Sadu i šta bi poručio mladim igračima koji prolaze kroz slične prepreke?
– Taj nadimak sam dobio u Crvenoj zvezdi od jednog novinara. Posle neke od mojih prvih utakmica prozvao me je tako, meni je bilo simpatično, i posle su me navijači tako zvali, i eto, ostao mi je kroz čitavu karijeru taj nadimak… Ja sam prošao školu fudbala samo RMR Vojvodina, to je bila škola profesora Radivoja Mike Radosava, i posle toga me je put vodio od OFK Futoga, gde sam proveo tu prvu sezonu posle izlaska iz škole fudbala, pa sve do Čelareva, gde sam otišao kao omladinac i igrao Ligu Srbije, posle debitovao sa 16 godina i za prvi tim i kasnije bio standardan prvotimac u trećoj ligi tada. Što se tiče toga da nisam zaigrao za Vojvodinu tada kada se pravio onaj korak i prelazak u seniorski fudbal, nisu me videli, jer tada „stručni“ ljudi iz uprave Vojvodine te godine su mogli da me dovedu za džabe i samo sam trebalo da dobijem šansu, kao neko ko je rođen u Novom Sadu i za koga nisu trebali ništa da plate, da pokažem svoj talenat, ali opet napominjem, tada su rekli da ja nisam za seniorski fudbal i da nikada neću biti samo zbog toga što sam bio niži i slabiji od drugih tada… Iskreno, to mi je tada samo dalo još više snage da nastavim svojim putem, malo težim, ali ispravnim, i dokažem da su pogrešili, što se, naravno, vrlo brzo i pokazalo. Preko Spartaka sam došao do našeg najvećeg kluba u Srbiji i sam taj transfer je bio dovoljan dokaz da sam ja svoje dokazao, ne njima, nego sebi pre svega. Danas bih svakom mladom igraču rekao ono što je i moj otac tada meni rekao i ono što sam ja znao u tom trenutku – da treba da veruju u sebe, nastave svoj put, vredno rade i da će se svaki rad, trud i vera na kraju negde vratiti, nekad nekome lakše i brže, nekome teže i sporije, ali bitno je da se vrati, fudbal nikome nije ostao dužan…
Iza sebe imaš bogatih 30 godina života i karijere. Koji klubovi su ostavili najdublji trag u tvom razvoju?
– Tako je, prošao sam dosta za svojih 30 godina i ne želim da stanem… Mislim da mi je ČSK i trener Dragan Ivanović nekako najviše pomogao da osetim šta znači seniorski fudbal i nekako me spremili za sve posle što je dolazilo. Ne mogu da ne pomenem i Spartak i Crvenu zvezdu, naravno. Prvo Spartak, koji mi je dao šansu, i trenera Pecu Kurčubića, koji mi je verovao i od prvog dana me stavio u prvu postavu, gde sam ja kasnije i pokazao da tamo zaslužujem da budem. Svojim igrama sam skrenuo pažnju Crvene zvezde i mislim da mi je ona puno pomogla da osetim šta znači pravi pritisak igranja za veliki klub. Nisam imao problem da se sa tim izborim i, na sreću svih nas, imao sam važnu ulogu u obe moje sezone tada, tako da ću reći ta tri kluba da su mi najviše značila za moj razvoj i napredak…
Boravak u Zvezdi od 2015. do 2017. doneo ti je i šampionsku titulu. Kako iz ove perspektive gledaš na taj period?
– Kao što sam rekao u prethodnom pitanju, Zvezda je veliki klub i dosta igrača je prošlo kroz taj klub gde nisu uspeli da se izbore sa pritiskom i veličinom i nisu uspevali da ostave nikakav trag u klubu. Ja eto mogu da kažem da sam sve to uspeo da savladam i svojim igrama pokažem da mogu i zaslužujem da igram u tako velikom klubu kao što je Zvezda. Ponosan sam na tu osvojenu titulu jer je to bio težak period kluba i nisu cvetale ruže kao danas. Imali smo dosta problema, ali smo imali jako dobar tim, zdravu svlačionicu i karakter da želimo da pobedimo svaku utakmicu bez obzira na stanje u klubu u tom trenutku. Žao mi je što tada nisam ostao bar još jednu sezonu u klubu, jer sam stvarno dobro igrao i osećao sam se lepo u Zvezdi, ali kako je klub u tom trenutku živeo od transfera, prihvatili smo ponudu Sparte i prešao sam tamo, ali uvek ću biti ponosan na svaki gol i asistenciju koje sam postigao u klubu.
U Češkoj si proveo godine igrajući i za Spartu i za Slaviju. Kakva te sećanja vežu za taj period i specifične derbije u Pragu?
– Tako je, igrao sam pune četiri godine za Spartu i odradio ceo ugovor. Želeo sam da produžim ugovor i ostanem u Sparti, ali tada su krenuli problemi, jer nisu hteli da mi ponude novi ugovor iako sam u tom trenutku bio jedan od nosilaca ekipe i igrao jako dobro, i u tom periodu od dva meseca se mnogo toga desilo lošeg tamo meni i mojoj porodici i samo sam želeo da odem što pre. Slavija je posle pozvala jer su me dobro znali iz lige i iskoristili momenat i moju situaciju. Pa, specifično je, jer sam uvek bio vruće dočekan kada smo igrali derbije. Neki navijači su znali šta sam prošao na kraju i ostali uz mene, neki nikada nisu hteli ni da čuju celu priču i okrenuli su se protiv mene… Svakako da sam uvek bio jak psihički i nisam dozvolio da me te neke stvari poremete. Znao sam da sam bio ispravan i da greška nije bila na mojoj strani, tako da sam mirno spavao iako je tamo to bila glavna tema mesecima…
Kakva iskustva nosiš iz Češke i Poljske i koliko se tamošnji fudbalski sistem razlikuje od našeg?
– Pa, u svakom od tih klubova sam naučio ponešto… Banik sam znao kao klub iz Češke jer sam pre toga igrao za Spartu i Slaviju i znao sam šta da očekujem, dok u Poljskoj nisam znao kako će biti. Kada sam stigao, odmah sam video da sam došao u jako organizovan klub. Stručni štab je bio veliki, dosta trenera, imali su svoj sistem i trudili se uvek da svakom novom igraču kroz individualne video-klipove i snimke sa treninga što pre objasne i pojasne šta se od njih traži, kako žele da igramo, i ponavljali to svakodnevno dok igraču to ne postane rutina i automatski u glavi. Imali smo i svog mentalnog trenera, sa kojim smo imali sastanke i grupne i individualne, tako da sam prijatno bio iznenađen da je u Rakovu to sve na tako visokom nivou… U Češkoj nema toliko puno taktike, više je fudbal baziran na trčanju i fizičkoj spremi, bez toga tamo ne može da se igra, puno fokusa stavljaju na taj fizički deo… Svakako, obe lige su zahtevne i teške za igranje, ali ti isto tako puno daju i posle, i kada odeš negde u fizički „lakšu“ ligu, tebi bude nekako mnogo lakše jer si došao iz teške lige. U Železničar ću probati da prenesem tu posvećenost, rad uvek na maksimum i iskustvo koje sam tamo godinama sticao.
Da li postoji žal što u trenucima kada si pružao najbolje partije u Evropi nisi dobio više poziva za reprezentaciju Srbije?
– Iskreno, da, zato što stvarno mislim, bez lažne skromnosti, da imam kvalitet za reprezentaciju i ne znam zašto posle toga, kada sam najbolje igrao u Slaviji i u Evropi imao zapažene partije, nisam dobijao poziv. Smatram da bih mogao da pomognem i to je nešto što je za mene najveće priznanje i čast, kada igraš i predstavljaš svoju zemlju.
Koliko se tvoja igra danas razlikuje u odnosu na ranije periode karijere?
– Svakako da sam iskusniji igrač, neke situacije mnogo drugačije rešavam na terenu nego kada sam bio jako mlad. I dalje sve to što si navela jesu moji kvaliteti, ali smatram da sam danas puno bolji igrač nego ranije.
Kakvi su ti prvi utisci o radu i intenzitetu treninga u Železničaru?
– Odmah sam video da se radi jako i naporno. Video sam da trener ima svoj sistem igre i želi da svi na terenu znaju šta se igra, stručni štab je ozbiljan i jako dobro se dopunjuju, svaka vežba ima smisla i zna se zašto se radi. Većina stvari i vežbi se radi u visokom intenzitetu i mislim da je to dobro jer te tera da uvek daš svoj maksimum i iz tebe izvuče najbolje… Sviđa mi se što je ekipa mlada, željna dokazivanja, ima puno kvalitetnih igrača i mislim da su svi na dobrom putu.
Železničar ima izuzetno mlad tim. Koliko ti prija uloga mentora i nekoga na koga mlađi saigrači mogu da se oslone?
– Jeste, možda i najmlađa ekipa u ligi, ako se ne varam? To dovoljno govori i o treneru, ne boji se da stavi mladog igrača ako on usvaja sve što se od njega traži i zna u svakom trenutku šta treba da radi. Ja sam uvek za mlade uz po kojeg iskusnijeg igrača i to uvek može da bude jedna lepa priča. Mislim da moje iskustvo može dosta doneti njima, jer sam sve to i ja prošao, tačno znam kako sada razmišljaju i šta im je bitno, drago mi je da mogu biti tu i pomoći i dati savet svakom od njih… Ceo život radim sve na 200% i mislim da će im to značiti kada vide od mene na terenu i van njega. Rado ću im pomoći u svakom trenutku ako budu želeli nešto od mene, znam koliko je meni značilo sve to kada sam bio u tim godinama.
Za kraj, šta poručuješ navijačima pred nastavak sezone?
– Pa, poručio bih im da nas podržavaju koliko mogu, da veruju u ovaj tim i stručni štab i da se nadam da ćemo se na kraju sezone svi zajedno radovati uspehu… Od mene mogu da očekuju uvek maksimalnu posvećenost, rad na maksimum i borbu na svakom treningu i utakmici za svaku loptu.
