RADIO JE U ZEMLJAMA GDE JE BILO 20 UBISTAVA NA DAN I GDE SE 1.000 EVRA PLAĆA KAZNA ZA PLJUVANJE: Srbin otvorio dušu o fudbalu na drugom kraju sveta

Risto Vidaković jedan je od najneobičnijih srpskih fudbalskih trenera, kada je reč o međunarodnoj karijeri.

Novi izazov u Džakarti  

Postali ste novi trener prvoligaša iz Indonezije po imenu PSIM Džakarta. Kakvi su utisci i ciljevi?

- Krenuli su loše u prvenstvu, u sedam utakmica imali su pet poraza i dva nerešena rezultata. Biće borba, svestan sam šta me očekuje. Liga je izjednačena, nema velikih razlika među ekipama. Opet, pritisak i očekivanja od strane navijača su veliki, njih interesuju samo pobede. Ništa novo - počeo je razgovor za Kurir Risto Vidaković i nastavio:

- Cilj je da ostanemo u ligi. To tako nije bilo na početku prvenstva, ali posle osam kola su u zoni ispadanja. Sada treba izaći iz krize i videti dokle se može. Nema plej-ofa u ligi i zato je svaka utakmica važna. Tu je i nacionalni kup Indonezije... U prvenstvu ima 18 klubova, 34 kola, ispadaju tri ekipe, prvak igra Ligu šampiona 2 Azije, drugi ide u Čelendž kup... Sve je slično kao u Evropi. Što se tiče klime, visoke su temperature, velika je vlaga, ali opet bolje nego da je hladno. (smeh)

Stranci podižu kvalitet  

Kakav je potencijal fudbala u Indoneziji?

- Ima dosta talentovanih igrača. U prvenstvu primat drže klubovi sa većim brojem stranaca koji tako podižu kvalitete. Nisu na nivou evropskih klubova, mada napreduju svake godine. Stadioni su puni, ima dosta navijača, što je velika stvar. Morali su da smanje kapacitete stadiona, jer su imali pre tri godine veliku tragediju, gde je poginulo više od 120 ljudi. Dozvolili su da uđe više ljudi i nastao je haos... Imaju sankcije od države zbog bezbednosnih razloga, tako da sad stadioni nisu potpuno puni.

- Indonežani mnogo vole fudbal, kao i većina Azijata brzi su i izdržljivi. Igraju agresivno, jedino što su taktički slabiji. Svaka ekipa može da ima po sedam stranaca i tako se podiže nivo fudbala, a oni ubrzano napreduju... Najviše ima fudbalera iz Brazila, ali tu su i Evropljani. Naš Radovan Pankov je u klubu Persija, oni su treći, kod mene je Slovenac Nermin Haljeta... Ima tu još nekoliko naših momaka. Najviše igrača i trenera je iz Španije i Holandije, Brazila. Baš dosta stranaca.

Tri titule na Filipinima  

Neko bi rekao da birate egzotične destinacije. Radili ste u Hondurasu, Filipinima, Maldivima, Indoneziji, Maleziji, Singapuru...

- Honduras jedno dobro iskustvo. Kada sam došao tamo, to je bila najopasnija zemlja na svetu. Imali su preko 20 ubistava dnevno... Ali, mi to nismo osetili, jer smo bili zaštićeni. Nisam doživeo nijedan incident tokom tih šest meseci. Osetio sam Honduras, upoznao dobre ljude. Bilo je to jedno dobro iskustvo za mene. Znate, sport povezuje ljude i upoznaješ nove kulture, navike, običaje...

- Filipini su za mene bili sjajni. Najlepše iskustvo u karijeri koje je trajalo četiri godine. Radio sam u odličnom klubu Ceres Negros, bio tri puta prvak države, uzeo jedan kup, koji se nažalost posle ugasio. Oni su zemlja košarke. Fudbal nije primaran. Iskreno, liga je bila baš loše organizovana. Imaju potencijal, dosta svojih igrača iz Nemačke i Holandije. Mogu da naprave rezultat, da se domognu i SP, ali kao da ih fudbal previše ne zanima.

Maldivi umeju da dosade  

- Maldivi jesu raj na zemlji što se tiče plaža i mora. Ostrva su mala, iskreno, duži boravci mogu da budu dosadni i naporni jer je svakodnevica ista. Moje zanimanje je takvo da sam se bavio treninzim i tamičenjima i vreme mi je brzo prošlo. Bio sam šampion sa ekipom Mazija. Ovde sam bio za vreme kovida, takmičenja su bila suspendovana na sedam do osam meseci... Upoznao sam dobre ljude tamo i bilo mi je lepo.

- Indonezija... Ovo mi je treći klub, pre toga vodio sam Borneo i PSS Sleman. Vratio sam se u Džakartu. Sada sam u delu koji je poznat kao studentski grad, gde je najveća atrakcija Borobudur, budistički hram, jedno od svetskih čuda, gde dolazi dosta turista. Lepo je mesto za život, ima dosta internacionalnih restorana, stranaca, šarolikog stanovništva.

- U Maleziji sam bio prošle godine. Trenirao sam Melaka Junajted, a zatim i Kuala Lumpur Siti. Interesantna epizoda za mene. Ma, cela zona jugositočne Azije gde sam boravio, meni je prirasla srcu. To su gostoljubivi narodi, nasmejani, prijatni, ljubazni, pogotovo za strance. Život je bezbedan. Imaju lepe plaže za opuštanje, sve je za uživanje.

 Singapur kao Jugoslavija, a plate evropske

- U Singapuru vodio sam Lion Siti Sejlorse, jedan od ambicioznijih klubova u toj zemlji. Grad je veoma bezbedan, ekonomski centar jugoistočne Azije, glavna luka koja spaja sve azijske zemlje sa ostatkom sveta. Napravili su hermetički bezbednu zemlju, gde je sve fokusirano na sigurnosti građana. Sve je pod kamerama, kao da živite u Velikom bratu. (smeh) Grad je prelep, dosta mesta za posetiti, posebno zabavne parkove.

- Zanimljiva priča za Singapur je što je njihov prvi predsednik sistem bazirao na bivšoj Jugoslaviji, na formuli bratstva i jedinstva, jer ovde živi više različitih naroda. Od Indonežana, Hindusa, Maležana, Kineza... Raspored po zgradama se prati po nacionalnosti, mora da bude raznolik. Ne možeš da biraš gde ćeš da živiš, već da li ispunjavaš uslove vezane za nacionalnosti. Pa, te oni onda rasporede. Imaju dosta pravila, zakona za održavanje higijene, sigurnosti... Mnogo je i kazni. Ako pljuneš kazna je 1.000 dolara! Ako baciš papir, ili opušak gde je zabranjeno, još 1.000 dolara Sve je bazirano na kaznama i održavanju reda.

Kakvi su budžeti klubova u tim zemljama i kolike su plate fudbalera?

- Oscilira, kao i u svakoj ligi. Veliki i ambiciozni klubovi plaćaju bolje, ulažu više. Vraća im se novac jer su stadioni puni, lige su perspektivne. Po meni, prvenstvo u Indoneziji je najambicioznije i najnaprednije u celoj Aziji, jer imaju publiku, a to je najvažnije. Budžeti klubova idu preko nekoliko desetina miliona dolara. Prosečne plate su od 7.000 do 50.000 dolara, a neki igrači primaju i 60.000 dolara mesečno. Čak i više.

Ne odustaje od Evrope  

Deluje da baš žalite za periodom provedenim na Filipinima, zar ne?

- Bili smo kao Crvena zvezda ili Real Madrid! Imali smo najbolje uslove za rad, najbolju selekciju. Igrali smo internacionalne utakmice, skupljali poene i kvalifikovali se za direktno učešće u Ligi šampiona Azije. Nažalost, tada je bio period kovida i klub se ugasio. Gazda je odustao od svega, jer nije bilo povraćaja novca. Imao je ogromne troškove, pošto nije bilo publike na utakmicama. Šteta, jer je klub imao veliki potencijal.

Imate li u planu povratak u evropski fudbal?

- Uvek imam želju da se vratim i naravno da bih voleo da radim u Evropi. Ali... Toliko sam dugo u Aziji, da imam osećaj da kad dolazim iz ovako nekih zemalja, da se to mnogo manje ceni. Meni je to razumljivo, shvatam te stvari. Moje tržište je u Aziji, gde sam ostvario rezultate. U Evropi nisam radio u velikim klubovima, mada ne odustajem. Želim da dobijem šansu i radim. Fudbal se ne razlikuje, metodologija, pravila i principi su isti. Jedino je u Evropi veći takmičarski nivo. Put me odveo u Aziju, ne žalim se, upoznao sam mnogo dobrih ljudi, lepo mi je... Radiću u Aziji, sve dok ne dobijem priliku u Evropi - istakao je Risto Vidaković.