Miloš Degenek, član startne postave fudbalske reprezentacije Australije, momak je kojeg život nije milovao. Sa godinu ipo dana u egzodusu srpskog naroda iz Krajine, u naručju majke morao je napusti rodni Knin, da bi se potom obreo u Srbiji i nekoliko godina živeo u izbegličkim centrima. Zahvaljujući spremnosti svojih roditelja da život počnu ispočetka došao je u Australiju koja je porodici Degenek dala šansu.
Miloš Degenek u ispovesti za Kurir prvi put otkriva kako su neki ljudi iz FSS neljudski poneli prema njemu i eliminisali ga sa spiska omladinaca za EP u Litvaniji, gde je ostao bez zlatne medalje i titule prvaka Evrope. Otkriva i da pred svaku utakmicu gleda klipove Nemanje Vidića i tvrdi da je Nemanja Matić lider reprezentacije Srbije. Iako je kao dete bežao od Hrvata i spasavao živu glavu, danas je u sjajnim odnosima sa momcima hrvatskog porekla sa kojima brani boje Australije i sa kojima će pokušati da napravi iznenađenje na SP u Rusiji.
Kako pamtiš "rodnu grudu" i Dalmaciju? - Rodio sam se u Kninu, a ja sam živeo u Orliću odakle je očeva familija, dok su majčini iz Mokrog polja. Nažalost, posle "Oluje" morali smo da bežimo i spašavamo živote. Bio sam vrlo mali, imao sam 18 meseci i te kolone izbeglica se ne sećam. Znam iz priča, roditelja, babe i dede, da smo devet dana išli na traktoru. Oko pola miliona nas Srba iz Krajine tada je došlo u Srbiju. Bilo je to teško vreme i period za moju porodicu. Jedva smo preživljavali - počeo je priču za Kurir Miloš Degenek.
Kako si počeo da igraš fudbal? - Bili smo smešteni u Aranđelovcu. Stariji brat me je vukao na fudbal. Ja sam više voleo da branim, da ne trčim mnogo. Tek u Australiji, u Sidneju, sa osam godina počeo sam da treniram. Bilo je to u našem, srpskom klubu "Beli Orlovi". Tu ostajem do 13 godine i onda prelazim u klub Sidnej iz Novog Južnog Velsa. Bio je to viši nivo i tu sam zagrizao za fudbal. Išao sam u srednju školu koja je imala specifičan program za sve sportove. Pet dana sam išao u školu i trenirao, a subotom ili nedeljom sam igrao utakmice.
Kad shvataš da će fudbal biti tvoj životni poziv? - Sa 15 godina dolazim u "Institut za sport" u Novom Južnom Velsu, to vam je jedna vrsta Akademije fudbala. Tu počinjem da igram za reprezentaciju Australije i bio sam kapiten selekcije do 17 godine. Odlazim u Kanberu na još jaču Akademiju i igram za omladinsku reprezentaciju. Sa Australijom sam bio učesnik Mundijala za igrače do 17 godina u Meksiku. Nisam se proslavio, igrao sam vrlo malo, samo dve utakmice. (smeh)
Kako dolaziš u Evropu? - Moj otac je stupio u kontakt sa nekim ljudima iz Štutgarta i tamo odlazim na probu preko Miroslava Stevića. Priliku mi je dao Fredi Bobić, koji je bio direktor. Imao sam samo dva dana, odnosno tri treninga da se dokažem. Moji rivali bili su omladinci Nemačke koji su bili drugi na mundijalu. Posle treninga došao je Bobić i ponudio mi profesionalni ugovor.
Zašto nisi odmah ostao u Štutgartu? - Bio je dogovor da se vratim u Australiju i tek posle šest meseci dođem u Nemačku. Prioritet je bio da savladam jezik i fizički napredujem, jer sam bio mnogo mršav. Za pola godine sam ih stigao. Posle šest meseci sam upao u prvi tim Štutgarta i sa 18 godina bio na klupi u Bundesligi. Sećam se da su za "Švabe" tada igrali Zdravko Kuzmanović, Vedad Ibišević, Serdar Taski... Baš njih trojica su mi bili od najveće pomoći. Nažalost, povredio sam Ahilovu tetivu i usledila je pauza od godinu dana.
I kako te kontaktira Minhen 1860? - Morao sam opet ispočetka. Odlazim na probu u Minhen 1860. Tri sedmice sam bio sa njima na pripremama. Potpisujem ugovor, a u ekipi opet ima dosta naših ljudi. Pre svih Hrvat Ivica Olić, Crnogorac Stefan Mugoša, Goran Šukalo iz Slovenije i Filip Stojković koji sad igra za Zvezdu. Imali smo našu "Balkansku gardu", jer nam je trener bio naš čovek Kosta Runjaić.
Zašto odlaziš u Japan? - Bila je to dobra prilika za mene. Odluku da dođem u Japan doneo sam posle savetovanja sa trenerom reprezentacije, jer su oni želeli da igram. Jokohama je klub iz Mančester siti grupe, što je za mene bio dodatni motiv da se dokažem. Postoji prilika da se vratim u Evropu, Japan je poštovana liga. Prva sezona prošle godine bila je mnogo dobra, upao sam u najboljih 11 lige.
Kakav odnos imaš sa bivšim igračima Crvene zvezde Babunskim i Vieirom? - Sjajni momci, mada sam zbog jezika bliži sa Babunskim. Sa Davidom više komuniciram na ozbiljnije, životnije i pametnije teme. Meni to prija. Ugo je dobar momak, ima dobru dušu.
Da li je istina da je malo nedostajalo da potpišeš za Crvenu zvezdu? - Jeste! Tražili su me dva puta. Prvi put pre dve godinu, a onda i prošlog leta. Prvi put, trebalo je da dođem pre Le Taleka. Pričao sam sa Zvezdanom Terzićem, ali nije došlo do dogovora i ostao sam u Minhenu. Svaka čast Zvezdi, ali sam mislio da je za mene bilo bolje da ostanem u Cvajti. Nikad se ne kajem svojih poteza, jer sam ubrzo dobio poziv da zaigram za Australiju.
Da li bi sada došao u Zvezdu? - Teško pitanje. Ispred mene je Svetsko prvenstvo i cilj mi je da tu napravim nešto. Ako Australija ostvari dobar rezultat otvoriće se prilika za Evropu. Znam da je Zvezda igrala Ligu Evrope i da su dobro prošli. Trenutno vidim sebe na nekom drugom mestu, ali ne zatvaram vrata za sobom niti isključujem dolazak u Srbiju. Rano je zasad za takve priče.
Kako ti je u reprezentaciji Australije? - Prezadovoljan sam! Prava smo fudbalska porodica, svi se ponašamo kao da smo braća. Imamo jedan cilj i jednu želju, a to je da se dobro predstavimo svetu u Rusiji. Umemo da budemo opušteni, ali znamo i da zategnemo atmosferu kad treba.
Ko je zaslužan za takvu atmosferu? - Bivši selektor Angelos Postekoglu, moj sadašnji trener u Jokohami. Mada, i novi selektor Bert Marvajk deluje pozitivno, daje nam novu energiju.
Koliko može Australija na SP u Rusiji? - Imamo jaku grupu. Ne idemo na SP da bismo bili dve sedmice i odigrali tri utakmice. Da ne mislimo da možemo izaći iz grupe ne bismo išli na SP. Odigrali smo 22 utakmice u kvalifikacijama što je više od bilo koje selekcije. Biće teško protiv Francuske, Danske i Perua. Protiv Francuske kazaće nam odmah prva utakmica koliko možemo. Nećemo se predati, dovoljno smo dobri kao fudbaleri da možemo pobediti bilo koga. Svi smo mi ljudi, isti, kakve su mogućnosti.
Kako gledaš na to što bi četiri Srbina mogla da zaigraju za reprezentaciju Australije na mundijalu? - Srbi imaju veliku ulogu u reprezentaciji Australije. Tom Rogić je sjajan momak igra za Seltik i ne govori srpski. Golman Danijel Vuković ima kvalitet za Evropu, ali on slabo priča srpski. Samo Aleksandar Šušnjar i ja pričamo bez problema. (smeh) Super je astmosfera, slušamo našu domaću muziku. Poslao sam nedavno Rogiću 100 hitova, naše novokomponovane muzike. Taj srpski duh prija i ostalima u reprezentaciji Australije, bude im simpatično to što smo mi otvoreni i neposredni.
Kako se slažete sa Hrvatima u reprezentaciji Australije? - Sjajno!!! Mileta Jedinka gledam kao starijeg brata, a Tomi Jurić mi je najbolji drug. Super smo, sa njim sa na telefonu svaki dan. Non-stop smo zajedno. Mile igra zadnjeg veznog, ja sam štoper. Pomažemo jedan drugome na terenu. Ne pričamo ko je Srbin, ko Hrvat. Mi smo Balkanci koji igraju za Australiju. Ta zemlja je i nama i njima dala da postignemo nešto u životu, zato je i normalno što nam je na prvom mestu.
Igrao si za omladince Srbije, šta se to desilo pa smo te izgubili? - Bio sam član omladinske reprezentacije Srbije, a selektor je bio Ljubinko Drulović. Igrao sam osam utakmica u kvalifikacijama. Pred odlazak na EP neki ljudi su mi rekli da nemam potrebne papire i bukvalno sam obrisan sa spiska. Ne znam šta se tu desilo. Imao sam srpsko državljanstvo, pasoš... Ne znam šta je još trebalo. Živeo sam u Srbiji šest godina, tu mi je baba i dalje... Ma, kad se setim...
Znaš li ko te je eliminisao? - Nisam želeo da kopam dublje, jer znam kakvi su neki ljudi u Savezu. Sećam se da su mi rekli da mi fale neki papiri i da će mi javiti koji... Ja sam bio uporan, zvao, tražio... Išao sam na Terazije, u ambasade, pisao pisma FIFA... Iz Saveza su mi rekli da će oni to rešiti. Kad sam video neke ljude, šta sve rade i kakve nepoštene motive imaju, odlučio sam da se povučem, jer ja tako ne funkcionišem.
Da li ti je žao što nisi uzeo zlato na EP u Litvaniji? - Žao... Uh... Meni je drago što je Srbija postala prvak Evrope, a kasnije i sveta.
Ko ti je fudbalski idol, koga si voleo kad si bio klinac? - Zdravka Kuzmanovića sam mnogo voleo. Danas Serhija Ramosa. Po meni, najbolji štoper, fudbalski potkovan, fizički spreman. Ipak, jedan je Nemanja Vidić! Što se tiče borbenosti najbolji na svetu! Stavljao je glavu, gde drugi ne bi nogu. Pred svaku utakmicu gledam video klip Nemanje Vidića!
Sa kim si od srpskih fudbalera ostao u kontaktu? - Dok sam bio u Štutgartu družio sam se sa Filipom Kostićem, sada je to uglavnom preko poruka. Tu je i Uroš Matić. Kostić je bitan šraf u srpskoj reprzentaciji, motor ekipe što se tiče napada. Jako je vredan i pošten momak.
Ko ti se sviđa od igrača u srpskoj reprezentaciji? - Pa, Filip Kostić! (smeh) Može mnogo da pruži uz Aleksandra Mitrovića, voli da centrira i ako je Mitar tu... Kostić je mnogo napredovao unazad nekoliko godina. U srpskoj reprezentaciji je najbitniji igrač Nemanja Matić. On je glava tima, vođa... Za mene fenomenalan karakter i fudbaler. Srbija ima iskusnu reprezentaciju. Kolarov je bog i otac, Ivanović je isto lider ekipe, zna da kontroliše mlađe. Mnogo cenim Matiju Nastasića i žao mi je što zbog povrede neće na mundijal. Godinama je jedan od najboljih mladih štopera, školovan u Srbiji. Maksimovića ne znam, ali mislim da je dobar igrač s obzirom za klubove u kojima igra. Basta je odličan, u Laciju je dugo godina.
Srbija i Australija smenile su selektore pred mundijal. Šta misliš o tome? - Ne znam zašto je menjan Slavoljub Muslin, niti me to zanima. Želim sreću Mladenu Krstajiću. I mi smo kao i Srbija promenili sistem. Igrali smo 3-5-2, a sada 4-2-3-1. Treba vremena i dosta treninga da se naviknemo na novu formaciju. Verujem da je tako i Srbiji.
Šta predviđaš Srbiji u grupi na SP? - Protiv Kostarike mora da se pobedi! Švajcarska takođe. Sve može da se reši pre Brazila. Ako protiv njih bude pod moranje, biće jako teško. Srbija ima veći kvalitet od Kostarike i Švajcarske. Navijam za pobedu i bod iz prve dve utakmice, pa protiv Brazila isto tako.
Zašto si 24. marta na dan agresije na Srbiju postavio fotografiju bombradovanja? - To je bio težak period za mene kao dete. Imao sam pet godina i umirao živ kad bih čuo sirenu. Išao sam u bunker, pitao se da li ću videti majku, oca, babu i dedu. Strašno vreme je to bilo. Te stvari nikada neću zaboraviti u svom životu. Kao i period iz "Oluje". To držim za sebe, u svom srcu. To su stvari koje me motivišu da uspem, da napredujem. Kad sutra budem imao svoju prorodicu, pričaću im da znaju kroz šta sam prolazio, kao i moji roditelji...
Koliko su majka i otac važni u tvom životu, jer ih često pominješ? - Hvala mojima što su nas izvukli žive i izveli na pravi put. Sve radim za moje roditelje, da im vratim što više u životu. Da im se zahvalim što su selili iz Hrvatske u Srbiju, iz Srbije u Australiju. Četiri puta smo počinjali život ispočetka. To je moj motiv da ustanem ujutro rano, treniram dva puta dnevno. To bombardovanje treba da motiviše sve Srbe za bolje sutra. Da se to više nikada ne ponovi. Da Srbija ima pametan i dobar razvoj, za budućnost dece.
Kako ti vidiš Srbiju danas? - Redovno dolazim. Bio sam 12 dana u Srbiji za Božić. Nerviraju me emisije kao što su "Parovi", "Zadruga" i takve rijaliti emisije. Gledajući to, ne može se roditi neki novi Nikola Tesla, Ivo Andrić, ili neki naš velikan... Plasiraju se klincima lake zarade i nemoralan život, a ja se sa tim ne slažem. Gluposti i nepotrebne stvari ne gledam na TV. Deca treba da gledaju dokumentarce, edukativne filmove... U Australiji je bio "Veliki brat", ali je ukinut - iskren je Miloš Degenek.
Institucija Ninković bolji od Del Pjera Šta misli o Milošu Ninkoviću koji je već dve godine najbolji fudbaler u Australiji? - Ninković je najviše cenjeni fudbaler u Australiji. On je nešto najbolje što se desilo australijskom fudbalu. Dao je Australiji više nego Alesandro Del Pjero! Fenomenalan momak, radi veliki posao, jedinstven igrač. Australiji je čast da ima takvog igrača u svom prvenstvu. Veoma je cenjen tamo i voleo bih da ga upoznam.
Panini Roditelji skupljaju sličice Da li ti je drago što si završio u Paninijevom albumu za SP? - Pa, iskreno nisam skupljao sličice kad sam bio mali. Znam da je otac to radio, a sada su on i majka uzeli posebne albume i takmiče se ko će pre da skupi. Drago mi je što me ima. Lep je i drag osećaj videti svoj lik u albumu za mundijal.
Navijanje Familija voli Zvezdu Za koga navijaš od srpskih klubova? - Cela familija navija za Crvenu zvezdu, a ja sam profesionalac. (smeh) Navijam za lep i pošten fudbal. (smeh) Iskreno, gledao sam Zvezdu, Partizan nisam. Zvezdu sam uživo gledao pre šest godina protiv Smedereva.
Velika želja Bundesliga je san U decembru postaje slobodan, gde bi voleo da nastaviš karijeru? - Moj prvi pik je Nemačka. Tamo sam bio pet godina, znam jezik, znam kako funkcioniše država. Fudbal je najkvaliteniji, bez obzira što je Bajern dominantan. Premijer liga je san snova za 95 odsto fudbaler na svetu, ali treba proliti mnogo znoja da se dođe do Engleske.
Kurir sport/Aleksandar Radonić
Foto: EPA/DAN HIMBRECHTS
NE PROPUSTITE
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
KURIR SPORT: Dva standardna prvotimca odlaze iz Zvezde. Evo ko dolazi umesto njih
