Kada je na proleće 1954. godine tim arhitekata koji je bio zadužen za projekat Centralnog stadiona otišao na tzv. izviđanje terena na Lenjinova brda (danas Vrapčeva brda), konačna odluka je vrlo brzo doneta: bolju lokaciju za objekat nećemo naći!
Bilo je to doba ekspanzije sovjetskog sporta – na Letnjim olimpijskim igrama u Helsinkiju 1952. godine, njihov tim je osvojio 71 medalju (22 zlatne). Ekipno gledano, drugo mesto.
Taj uzlet i ubrzani razvoj atletike u Sovjetskom Savezu, koji je bio pitanje državne politike, zahtevali su izgradnju novog sportskog kompleksa.
Stručnjacima je dato tri meseca da dovrše projekat, a radnicima još 15 meseci da izgrade to što su arhitekte zamislile.
Sve zajedno – centralni stadion, manja arena, sportska palata, bazen, prateći objekti – moralo je biti gotovo za 450 dana!
I to na tlu koje je bilo uglavnom pod vodom. Zbog toga je čitav prostor izdignut za pola metra, a bageri su iskopali i dopremili tri miliona kubnih metara zemlje.
Moglo bi se reći da je čitav SSSR radio na projektu. Građevinski materijal je dolazio iz tadašnjeg Lenjingrada i Jermenije, električna oprema i hrastove daske za klupe za publiku su dopremljene iz Ukrajine, Belorusija je bila zadužena za staklo, nameštaj je stigao iz Rige i Kaunasa, grede iz Irkutska u Sibiru...
Radilo se 24 sata sedam dana u nedelji, oko 150.000 ljudi u tri smene, a pomagali su im vojska, volonteri i građani tokom vikenda.
I, Centralni Lenjinov stadion, kako se prvobitno zvao, otvoren je 31. jula 1956. godine velikom paradom. Tri dana kasnije, 1. Spartakijada naroda SSSR-a mogla je da počne...
Muzej sporta u istočnom delu kompleksa otvoren je 1957. godine, a najveći stadion u Sovjetskom Savezu (i danas u Rusiji) postao „nezaoblazna znamenitost br. 2“ za sve delegacije koje su posećivale prestonicu.
Tri puta je obimno renoviran. Prvo pred Olimpijske igre 1980. godine, i tada je, na glavnim događajima poput otvaranja i zatvaranja, atletskih finala, finala fudbalskog turnira, mogao da primi neverovatnih 103.000 gledalaca.
Sledeće „umivanje“ doživeo je 1996. godine, povodom proslave 850 godina Moskve, kada je dobio krov – na tribine je postavljeno 72 stuba visine 26 metara i na njih 15.000 tona teška krovna konstrukcija.
Čitavu strukturu kontrolišu senzori, koji mere i najmanje promene usled lošeg vremena.
Tada su i drvene klupe zamenjene stolicama, što je znatno smanjilo kapacitet stadiona.
Od 2013. do 2017, tokom priprema objekta za SP, u koje je uloženo oko 350 miliona evra, došlo je do najveće promene – sve je srušeno osim samostojeće „školjke“ i fasadnog zida i izgrađeno ponovo. Ali bez atletske staze koja je ustupila mesto fudbalskim navijačima – sada je kapacitet stadiona 81.006 gledalaca.
Ugostio je najveće sportske i muzičke događaje, izdvajamo najzanimljiviji – bio je domaćin finala SP u hokeju na ledu 1957. između Švedske i SSSR- a. Utakmicu je posmatralo 55.000 ljudi, što je bio svetski rekord za ovaj sport.
Na njemu su svoje utakmice igrali moskovski CSKA, Torpedo i Spartak, danas uglavnom na teren dimenzija 105 puta 68 metara istrčava ruska reprezentacija.
A ako ste se pitali šta znači „Lužnjiki“, evo odgovora: 1992. godine je to ime dobio po poplavnim poljima oko reke Moskve na kojima je izgrađen.
Ne zaboravite da “Huawei” najkreatvnije nagrađuje putovanjem na utakmicu Srbija-Brazil, koja će biti odigrana „u komšiluku“, na još jednom velelepnom sportskom objektu – moskovskoj Areni „Otkritje“.
Kurir sport
Foto: AP
NE PROPUSTITE
