Govorio je i o Partizanu, Crvenoj zvezdi, o tome zašto su najveća imena holandskog fudbala želela da rade s njim i kako iz ove perspektive gleda na čuveni prekid utakmice sa Albanijom na stadionu u Humskoj.
Kako je AZ uspeo da dostigne ove visine kada je pre nekoliko godina došao do ivice gašenja?
- Tačno tako, bili su blizu bankrota, a sada već opstaju zahvaljujući svom radu u omladinskoj školi. Napravili su mnogo fudbalera, uspostavili sistem i iz tog šablona ne izlaze. Ljudi mogu da se menjaju, ali svi moraju da se prilagođavaju sistemu iz kojeg izlaze kvalitetni mladi igrači vredni 20 i više miliona evra - priča Petrović.
Zar Stengs kao buduća svetska zvezda neće vredeti bar 50 miliona?
- Hoće, naravno, ali prvo mora preći u Ajaks ili u drugi veći klub u kojem će dostići cenu koju pominjete. AZ pokazuje šta znači planski rad sa najmlađima, ispravna selekcija, a to je put i za Partizan i za Crvenu zvezdu. Lako je jednom Ajaksu. Oni su prošle sezone igrali u polufinalu Lige šampiona, što im je donelo 100 miliona evra, pa su prodali De Lihta za 80, De Jonga za 80, to je ukupno za sezonu 260 miliona. Oni mogu da dozvole sebi da dovedu Tadića, ali AZ nema toliki novac i moraju da se oslanjaju na stvaranje igrača postavljajući najstručnije trenere da rade sa najmlađima. A šta mi radimo? Okonča neki dobar fudbaler karijeru i njemu se da ekipa U14?! Čekaj, bre, kako se ne zapitate koje su kvalifikacije tog trenera da radi sa decom i kako nije jasno da tu niko ne profitira, a najveću štetu izvlači klub koji je dao platu i posao, a izgubio, možda, jednu generaciju dečaka zbog nestručnog rada bivšeg igrača.
Kako ste vi dobili prvi trenerski posao?
- U RKC sa mladim timom, već formiranim igračima. Bio sam nestrpljiv da što pre počnem sa treniranjem profesionalaca, tako da nisam radio sa decom.
Pomenuli ste Dušana Tadića. Da li ste očekivali njegov procvat u Ajaksu?
- Tadić je naš ponos! Igrom i ljudskim kvalitetima čini nas sve ponosnim, jer ne bi mu u Ajaksu dali kapitensku traku da nije sve kako vam kažem. Kako Ajaks igra s njim, slobodno mogu reći da je to uživanje doći i gledati.
Šta mislite o igri Partizana koju forsira vaš drug iz reprezentacije Savo Milošević?
- Odmah vam moram reći, to što su Partizan i Crvena zvezda došli u situaciju da igraju sa najboljim timovima Evrope, to je pravo fudbalsko herojstvo. Svaka čast igračima i mojim kolegama trenerima na tome. E, sad, za Partizan mogu reći da mi se baš dopada. Savo je napravio simpatičnu ekipu, neugodnu za svakog rivala. Videli ste kako je bilo Junajtedu u Beogradu. Nimalo prijatno. Izađe onaj Sadik, u jednom trenutku pomisliš "Ovaj dečko veze nema, zalutao", već u drugom shvatiš da ima tu dosta kvaliteta. Stvarno mi se dopada ta brzina, agresivnost, forsiranje nekoliko mladih fudbalera. Pa, sad kad već vidite da taj Savo ume da radi, što mu se ne da prilika da vodi tim naredne dve, tri godine, da ga ljudi ne posmatraju samo kroz izgubljene titule i kupove. Neće valjati ako mu tako budu merili uspešnost.
Da li je vas Zvezda razočarala protiv Bajerna?
- Ljudi, morate znati da Liga šampiona nije pravljena za Zvezdu i Partizan, već po meri velikih. Svaka njima čast što su jednu zimu ostali u Evropi i dva puta igrali u LŠ. To je neverovatan uspeh, ako se vidi ko je zbog toga ostao van takmičenja. Navijači moraju da cene taj rezultat i da sad budu uz klub i ekipu, jer lako je navijati kad sve ide lepo. Pravi su samo oni koji su sada spremni da pruže podršku, iako su igrači podbacili protiv Bajerna neshvatljivo. Bilo je 0:5 i protiv Totenhema, ali napravljene su četiri šanse, Pavkov je išao sam na golmana, a u utorak uveče baš ništa. Teško je razumeti taj pad.
Nalazimo se u Den Hagu, rodnom gradu Dika Advokata. Da li ste u kontaktu sa našim bivšim selektorom i vašim saradnikom na klupi Srbije i Sanderlenda?
- Svakog dana se čujemo, kontakt nismo prekidali. Postali smo pravi prijatelji, naše porodice se druže i posećuju, a ta bliskost u Holandiji je prava retkost. Ja kada pričam sa Holanđanima o tim odnosima, kažem im vi ste narod bogat poznanicima, a prijateljstvo je nešto drugo, ozbiljbije i dublje ga oseća čovek. Dik je naša duša, naš čovek, koji i dan danas žali što nije napravio rezultat sa našom reprezentacijom. Ako biste ga pitali šta mu je u karijeri najžalije, rekao bi vam ovo. A danas smo se čuli da potvrdimo zajednički ručak kod njega na prvi dan njegovog Božića.
Sredite nam razgovor, pa da ga pitamo?
- Ne, ne... On nikad ne daje intervjue, moraćete za ovo da mi verujete na reč. Danas je u stanju da se zaplače kad se seti Srbije.
Zašto?
- Zavoleo nas je. Oseća da je ostao dužan narodu i navijačima. Ja sam znao kad je dolazio kod nas za selektora i mene pozvao da mu pomažem, na šta će naići. Od prvog momenta imao je pažnju, počev od osoblja u sportskom centru u Staroj Pazovi, do tadašnjeg vođstva FSS Toleta Karadžića i Zorana Lakovića i samih igrača. Njega je oduševila ta prisnost, prilazak otvorenog srca... Nikad neću zaboraviti kako se plakalo na rastanku u Hajatu posle poraza od Danske. Kolarov otkazuje let za Mančester i dolazi u hotel da se pozdravi. Prilazi Stojke i izvinjava se u ime ekipe što mu kao igrači nisu vratili bar delić onoga što je zaslužio svojim odnosom i pokazanom željom vodi Srbiju još dugo, dugo. E, tu su suze same krenule i Diku i svima nama. Zavoleo je te momke, oni su zaista prva liga kao ljudi i igrači.
Pa šta je onda nedostajalo da bi kraj dobio srećan završetak?
- Malo sreće i više pameti. Ispali smo previše naivni za Albance. Ne mogu sad da ulazim u razne teorije zavera, kako je moguće da dođe dron pored svih službi jedne države, sve to nama sportistima nije važno... Pitanje je samo zašto sudija dozvoljava da se igra meč dok nad glavama igrača leti neka naprava. Zar nije trebao da zaustavi utakmica, naredi igračima da stanu sa strane dok se obezbeđenju ne omogući da zaustavi letelicu i skine onu zastavu, koju mi nismo ni videli kakva je i kakvu poruku nosi.
Šta se dalje desilo?
- Ništa značajno. Delegat je bio Holanđanin, moj dobri prijatelj. Svi smo želeli da se utakmica nastavi, sutra ili odmah bez publike, bilo kako, samo Albanci nisu želeli, jer su imali svoju računicu. Znali su da dobijaju bodove, a to je i Dik odnah rekao Karadžiću i Lakoviću. Nije želeo da ostane više da se to ne bi shvatilo kao da čuva posao zbog para. On je godišnju zaradu u Srbiji dobijao na drugim mestima sa jednom mesečnom platom, ipak, ostao je još za meč sa Danskom. Pred praznim tribinama ono nije ličilo ni na šta. Dik je odmah znao šta treba da uradi. Pozvao je Toleta i rastali smo se gospodski, ali tuga je ostala i danas.
Radili ste zajedno sa Rudom Gulitom u Fejnordu, ali zašto se odlučio za vas da mu asistirate?
- Zato što svi moji saradnici znaju da ja nisam klimoglavac koji će samo potvrđivati ono što kažu, već ću uvek reći svoje mišljenje. Druga stvar, šefovi stručnih štabova bili su sigurni u moju lojalnost. Znate ono kad pomoćnik ima dvostruku agendu, pa malo priča sa trenerom o taktici, dok u glavi kaže sebi "Kad ovog sklone, mogao bih ja na njegovo mesto". Neiskrenost se pre ili kasnije oseti, pa onda krenu da se kvare odnosi u svlačionici. Svega toga sa mnom nije bilo. Rud Gulit! Kakva je to veličina! Istinska legenda, igračka i na svaki drugi način. Obožavam ga i smatram ga za svog velikog prijatelja, a mislim da i on mene na isti način doživljava. Još jedan Holanđanin sa slovenskom dušom.
Da li Avram Grant slovenska duša?
- Ha-ha. Grant nije naša emocija, ali to je ličnost koja fascinira intelektom. Mnogo znanja je u njemu. Kad nije sa timom možete ga naci u restoranu sa nekoliko premijera i predsednika raznih država. Mislite li da bi džabe ti ljudi gubili vreme s njim u ispijanju kafe.
Ali kod nas nije ostao zapamćen po fudbalskom znanju?
- A zašto nije? Malo je titula sa Partizanom? Ne ceni se ni to što je bio na penal od Lige šampiona sa Čelsijem, da se Teri nije okliznuo u moskovskom finalu protiv Mančester junajteda.
Radili ste sa Gusom Hidinkom u Anžiju i sa Martinom Jolom u Hamburgeru?
- Veliki treneri, sjajni ljudi. Sa Jolom sam imao neverovatnu sezonu. Uprava nam proda Kompanija, Van der Varta i De Jonga, a mi te sezone obezbedimo izlazak u Evropu. Kasnije sam bio u planu da s njim pređem u Ajaks, ali neki moji principi koje mogu da razumeju samo ljudi sa Balkana nisu mi dozvolili da krenem dalje s njim.
Kao samostalni trener niste nikad imali šansu da dobijete dobru ekipu, vec ste bili prinudeni da od nicega napravite nešto. Zašto ste išli tim putem?
- Zato što me ne drži mesto. Željan sam terena i rada. Na primer, sad sam odbio ponudu da postanem tehnički direktor jednog kluba u Emiratima. Šta će meni kancelarija i fotelja? Mene to ne zanima. Hoću teren i da osetim kako posle svakog treninga moja ekipa napreduje. Ne biram gde će posao biti, jer sam navikao i na lepo i na ružno, i na red i na nered. Težim putem sam išao i kao igrač. Nikog nije bilo da me gura, tako da sam navikao da dobijem samo ono za šta se sam izborim. Letos sam preuzeo Botev u Bugarskoj, u dogovoru sa upravom da rezultat bude u drugom planu i da afirmišemo nekoliko mladih igrača. Dao sam šansu četvorici dečaka, špic je bio petnaestogodišnjak i sve je bilo dobro dok posle jedne utakmice nisu došli ljudi sa poligrafom da ispituju igrače oko regularnosti rezultata. Ja u takvim uslovima nisam više video sebe u klubu. Momci su mi govorili "Šefe, mi to nikad ne bismo radili", ali tu je bio kraj priči.
Da li ste videli nešto sumnjivo?
- Bio sam 20 godina fudbaler i meni ne mogu promaći neke takve stvari. Sećam se da sam od jednog čoveka dobio ponudu sa cenovnikom da pomognem Prištini da bi Sutjeska ispala. Meni žena trudna, nismo imali ni za kifle, a ovaj mi kaže da cu dobiti 15.000 maraka ako napravim penal nad Šaljom, pa dalje tako, sve je imalo svoju cenu.
I?
- Nema "i". Šanse nije bilo da tako nešto uradim, pa još Sutjesci. Kako tada nisam pristao da igram protiv sebe, tako sam odbio da dalje učestvujem u igrama oko Boteva. Mada, priznajem, dopalo mi se na početku sve što smo dogovorili i isplanirali u budućnosti. Sad čekam drugu priliku.
Kurir sport / Dejan Petković
NE PROPUSTITE
