Slavica je tih godina samouvereno špartala terenima, imala je reputaciju dobrog i pravednog sudije, ali je njenu karijeru prekinuo rat u bivšoj Jugoslaviji. Umesto pištaljke, u ruke je uzela pušku. Spašavala je na ratištima ljudske živote, a na kraju je na Kosovu i sama ranjena.
- Ja sam, što bi se reklo, uvek bila tatin prvi sin. Volela sam muške sportove, da se družim s muškarcima, pa me je prirodno privlačio fudbal. Tako sam i odlučila da počnem sa suđenjem, normalno, od najnižijih liga i išlo mi je dobro - priča Slavica za Kurir.
Nije tada bilo uobičajeno videti žensko kako daje žute i crvene kartone, svira penale, upozorava i isključuje... Anegdota je bilo mnogo.
- Jao, koliko ih je bilo... Sećam se, pričali su gde će dama da se presvuče, pošto sam počela da sudim na utakmicama gde nije bilo uslova. Tako je bilo u jednom selu pored Kraljeva, ja se presvučem nasred terena, skinem se i obučem štucne, sudijski šorts i dres. A ovi gledaju, ništa im nije jasno. U Vitanovcu treba u kafani da se presvučem, a unutra prljavo, katastrofa. Odem u svlačionicu kod igrača, ma haos. Kažem igraču, pomeri se malo. Oni zabezeknuti. Meni to ništa nije smetalo. Bilo je tuča, svega... Morala sam tako jer sam htela da probijem led, tu barijeru da i žensko može to da radi kako treba.
Slavičinu ambiciju da postane internacionalac srušila su ratna dešavanja na prostorima bivše Jugoslavije. Smešio joj se čak i Mundijal u Italiji, ali joj se ta želja nije ispunila.
- Da, trebalo je čak da idem na to Svetsko prvenstvo, ali su nam uveli sankcije. Mislim da je trebalo da ide i jedna Portugalka sa mnom. Od toga nije bilo ništa. I umesto na Mundijal, ja odem na ratište. Meni je to bilo normalno jer sam služila vojsku. Čekaj, ako idu muškarci, kako da ne idem ja koja sam vojsku služila. Pisale su novine o meni tada, sećam se naslova "Lepo stoji pištaljka i puška".
Međutim, morala je da se prijavi kao dobrovoljac.
- Nije bio drugog načina jer žene nisu zvanično primali. Na kraju mi odobre. Prošla sam Hrvatsku, Bosnu i Kosovo, gde sam baš na današnji dan kad ste me pozvali ranjena. Bilo je to 1999, a proglašena sam ratnim vojnim invalidom. Najpre sam dobila rešenje na 60% indvaliditeta, pa su mi smanjili na 40%. Penzija mi je oko 7.900 dinara. Inače, u isto vreme na Kosovu je bio i moj sin, on sa svojom brigadom, ja sa svojom. Videli smo se samo 20 minuta - priča i dodaje kako se razočarala u ljude kada vidi šta sebi dozvoljavaju.
A na ratištima, kaže, nije imala strah, vodila se samo jednom mišlju - kako da pomogne drugima.
- Nema straha kad shvatiš da od tebe zavisi nečiji život. Kad shvatiš da si tamo zbog nekog, a taj sanitetski posao sam radila sjajno. Svim srcem sam želela da pomognem. Kao što je pričao hirurg Zvonko Veselinović za mene: "Ona njima ne da da umru". Me ne možeš da umreš, ja te držim u životu...
Kurir sport / Predrag Gajić
NE PROPUSTITE
