Na današnji dan davne 1928. godine rođen je najbolji jugoslovenski golman svih vremena i jedan od najboljih čuvara mreže koje je svetski fudbal imao - legendarni Vladimir Beara.
Beara je rođen u selu Zelovo, tridesetak kilometara od Splita, u podnožju Svilaje.
Jednog dana 1946. godine 18-godišnji Beara posmatrao je trening Hajduka, povredio se golman, a rezervni još nije stigao na trening. Trener Jozo Matošić pokazao je prstom na Bearu i rekao: "Mali, ajde stani na gol, dok onaj mulac ne dođe".
U tom momentu počela je jedna blistava karijera. Vlaja se bacao od stative do stative, činio je čuda na golu, izludeo je fudbalere Hajduka. Kada se trening završio, trener Leo Lemešić ga je pozvao i rekao mu da sutra dođe na trening. Godinu dana nakon toga postao je prvi golman Hajduka.
Bio je neverovatan, izgledalo je kao da mu je kičma od gume. Zvali su ga "balerina sa čeličnim šakama", "leteći panter", "čovek od gume"... Nikada nije postavljao živi zid kod slobodnih udaraca preko 20 metara udaljenosti. Branio je šuteve iz daljine, one iz šesnaesterca, a bio je majstor i za penale.
Nažalost, u Hajduku ga nikada nisu cenili. Ponižavali su ga jer je bio Srbin pravoslavac, iako se Beara nikada nije tako izjašnjavao.
Čaša se prlila 1955. godine, kada je Hajduk salvio titulu prvaka Jugoslavije. Na svečanom prijemu predsednik Hajduka Marko Markovina se zahvaljivao svima za sjajan uspeh, a Bearu je preskočio. Kada ga je golman upitao zašto njega nije spomenuo, usledio je odgovor:
"Ti si običan golman, imamo još dvojicu takvih, što bih te spominjao".
Beara je tada poludeo, napustio je svečanost i odmah poslao poruku u Beograd.
"Ako me još želite, javite kada da dođem"
Iz Zvezde su ga saletali na svakom koraku, nudili su mu "brda i doline". Koristili su svaku priliku da uspostave kontakt i isplatilo se. Beara je u afektu pozvao crveno-bele i ubrzo se preselio u Srbiju.
Njegov prelazak u Beograd razbesneo je Splićane. Proglasili su ga za izdajnika, govorili da je "vlaško pseto" i poručili mu da u Split nikada više nogom ne sme da kroči.
Beara je u Zvezdi ostao pet godina, osvojio je tri titule prvaka Jugoslavije i dva Kupa Maršala Tita. Branio je za reprezentaciju, činio čuda na golu i divili su mu se širom Evrope. Godine 1960. proglašen je za najboljeg fudbalera Jugoslavije. Svi veliki igrači u Evropi govorili su tada da je Beara najbolji golman na svetu, čak je i čuveni sovjetski golman Lav Jašin, koji je imao tu titulu, jednom prilikom rekao: "Ja ovo nisam zaslužio, najbolji na svetu je Beara."
Vladimir je u 32. godini odlučio da se oproba u inostranstvu.
"Prvi poziv mi je stigao iz Nemačke, ahenske Alemanije. Nije bilo mnogo izbora i oberučke sam ga prihvatio na kraju našeg prvenstva 1960. godine", rekao je jednom prilikom Beara.
Nažalost, tamo je dva puta lomio potkolenicu, pa je odlučio da stavi tačku na svoju blistavu karijeru.
REPREZENTACIJA
Beara je bio član čuvene generacije koja je na Olimpijskim igrama 1952. godine u Tampereu osvojila srebrnu medalju, a u finalu sa Mađarskom (0:2) zaustavio je penal slavnom Ferencu Puškašu. Branio je i na dva svetska prvenstva, 1954. i 1958, dok je na Mundijalu 1950. bio rezerva Srđanu Mrkušiću i nije upisao nijedan nastup.
Beara je 1967. završio u Kelnu Višu trenersku šokolu. 1970. postavljen na mesto pomoćnog trenera Hajduka. Vređali su ga sa tribina, napadali na ulicama Splita, slali preteća pisma... Nisu želeli "izdajnika" u klubu. 1972. godine oteran je iz kluba.
Trenersku karijeru gradio je u Holandiji, Kamerunu i Jugoslaviji. U bivšoj zemlji se najduže zadršao u Rijeci.
Privatni život Vladimira Beare nije ništa manje bio interesantan od njegove sjajne sportske karijere. Rođen je u selu u kom su bili isključivo Srbi pravoslavci. Bio je treće muško dete u srpskoj porodici Beara.
Sa 15 godina je otišao u Partizane i tamo je upoznao Boricu, jednu mladu partizanku, koja mu je kasnije postala i supruga.
Sa Boricom je dobio sina Predraga, koji je počekom devedesetih godina preminuo od raka.
Iako su ga u Splitu čitav život doživljavali kao Srbina, što je poreklom i bio, Beara se navodno izjašnjavao kao Hrvat. Trpeo je brojna maltretiranja u rodnom mestu zbog svog srpskog porekla.
Preminuo je 2014. u 86. godini života.
Imao je nekoliko moždanih udara u poslednjim godinama života. Povukao se potpuno, nije želeo da javnost zna da je teško bolestan. Želeo je da svima ostane u sećanju kao Veliki Vladimir, Leteći panter.... Nikako kao bespomoćni bolesnik.
ROĐEN KAO PRAVOSLAVAC, SAHRANJEN KAO KATOLIK
Želeo je da počiva na pravoslavnom groblju u rodnom Zelovu kod Sinja, gde su sahranjeni svi njegovi preci. Međutim, nisu mu ispunili poslednju želju. Sahranili su ga kao katolika, uz opelo koje su služila tri fatara.
Grobnica koju je Vladimir podigao desetak godina pre smrti ostala je prazna.
"Ovaj spomenik i grobnicu, Vladimir je podigao pre desetak godina. Želeo je da bude sahranjen pored svojih predaka. Pored oca Jakova i majke Marije. Da nije to želeo, ne bi grobnicu ni podigao. Ali, prošle godine, kada se upokojio i kada je odlučivano o mestu njegove sahrane, s nama niko nije kontaktirao. A njegova želja brutalno je pogažena. No, na čast i obraz onima koji mu je nisu ispunili", pričali su sveštenici iz Dalmacije.
Beara je bio posebno vezan za manastir Dragović.
Naime, u ranom detinjstvu, kada je imao šest-sedam godina, skakao je sa drugom decom iz Zelova u neku rupu od zemlje i peska, duboku oko šest metara - priča prota Knežević. - Napravio je salto i udario glavom o kamen. Pao je u komu i u tom stanju petnaestak dana ležao je u bolnici. Doktori nisu imali dobre prognoze. Ne znajući šta da čini, majka Marija ga je iz bolnice u Splitu, u zaprežnim kolima odvezla u manastir Dragović, da mu se čitaju molitve za ozdravljenje. Molitve su čitane pred ikonom Svete Petke. I za čudo Božje, Vladimir se probudio iz kome. Čak su i lekari ovo pripisali čudu. Od tada ga je majka, kako mi je rekao, zavetovala ovoj svetiteljki.
Kurir sport
NE PROPUSTITE
